Отац седи под тремом, пред кућом, с дететом од четири године. Небо се наоблачило, црни кишни облаци гоне се, оморина; земља сува, испуцала од суше, ожеднела очекује ма и кап воде; живина се склања у сувоту, осећа да ће бити јаке кише. Дете упрло очице, па бојажљиво посматра све око себе, гледа облаке, предосећа промену времена и приљубљује се уз оца. Загрме, и гром страховито одјекну. Дете заплака уплашено и зари своју плавокосу главицу оцу у крило. Отац га умири и охрабри, и дете са страхом, кроз сузе, гледаше даље у мутне облаке, а кад наново загрме силно, страховито, дете опет зари главицу оцу у крило и бојажљиво протепа:
— Бога!
— Бога, сине!
Дете мало подиже главицу и упре поглед у мутно, облачно небо. Киша лину у млазевима. Замириса земља. Дете поче слободније гледати. Загледа се у оца и, мислећи на грмљавину, упита:
— Оно Бога кара?!
— Бога кара!
— Љути се?
— Љути.
— Је ли, тата, људи су неваљали, па се Бога љути?
— Јесте.
— А што га љуте? Они нису добри.
Отац ништа не одговори.
Дете упре поглед бојажљив, замишљен, у млазеве кише, па упита кроз плач, с напућеним усташцима:
— Плаче Бога?
— Плаче.
— А што га љуте, па сирома Бога плаче; је ли, тата?
Отац се замисли; не одговори ништа.
И отац и дете, ћутећи, пригрљени, гледаху како киша пада.
*
Бога плаче, расрдио се на неваљале, искварене људе и сузе гнева Божјега падају на грешну земљу, и, гле, од тих суза гнева Његова бујају усеви и грешним људима добра доносе, добра неизмерна.
О, колико ли само добра доноси осмех преблагог Господа!?
(Ову дирљиву причу, препуну хришћанских поука и порука српској деци и омладини, написао је РАДОЈЕ ДОМАНОВИЋ (1873-1908), познатији у нашој књижевности и култури као сатиричар и приповедач. Иза строгог и преозбиљног његовог лика, кога виђамо у школским читанкама и на његовим књигама, крије се топло српско шумадијско срце, о чему сведочи ова златна књижевна руковет).
