ЦЕТИЊЕ СВЕТО И ЦЕТИЊЕ СВЕТОВНО

Glas Crkve Manastir Cetinje

Дух Свети и дух света, на широком плану људског живота, кроз историју дугу два миленијума, учествују у потресној драми обликовања судбине човека и човечанства. Бог Дух Свети, треће лице Свете Тројице, који у Цркви обитава, попут тихог и лаког поветарца на Синају, утишава буре и олује, муње и громове, небројене духовне потопе и поломе, зацељује ране и оживотворава човека, продужавајући златну нит његовог трајања и опстајања у долинама искушења и страдања на овој Божјој звезди. Док на другој страни, по речи песника: „Покрај ње се крве народи и гуше, пропадају царства, свет васколик цвили“, Црква Христова као Нојева барка, сигурним и лаганим ходом, плови кроз бурне периоде тешких и страхотних времена и догађаја, ратова и крвопролића, логора и казамата у којима нестају милиони људских живота, нудећи свима топлу и сигурну материнску руку и појас спасења.

Пала човекова природа у палом свету, замаглила је чула човековог духовног вида и слуха. Грчи се и страда као риба на врелом морском жалу, не уочавајући, нити препознавајући излаз ка спасењу и Извору Живота. Велики и трагични историјски прелом, човечанству је, крајем осамнаестог века, донела Француско-буржуоаска револуција, прогласивши Бога мртвим. Уздигла је човека на место Бога и прогласила мерилом свих ствари. Секуларизам је постао нова религија а одвојеност цркве од државе мантра за свакодневну употребу.

Од вођа поменуте револуције па све до данас, трагични хендикеп свих народних вођа јесте непознавање природе и бића Цркве. Њен Оснивач Господ Христос у Јеванђељу, у једном тренутку херојског поноса и чврсте вере у Себе и Своје божанско призвање и дело, обраћа се својим ученицима и окупљеном народу речима: „Моје Царство није од овога света…“ Потом апостолу Петру: „Ти си Петре стена! И на том камену утврдићу Цркву своју, и врата адова неће је надвладати… Небо и земља проћи ће, а моје речи неће проћи…“

Црква није од овога света. Она превазилази његове категорије, ћуд и нарав. Црква је Божја тврђава васељенских размера и димензија. То јасно и недвосмислено сведочи узвишени возглас којим почиње Света Литургија, икона и сама суштина Цркве: „Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа, сада увек и кроз све векове. Амин“, којим се покрећу и уједињују, благосиљају и освећују свемирски простори и галаксије, небо и земља, видљива и невидљива твар, свето и световно…

Кратковиди и обневидели човек смешта и ограничава Васељенску Цркву у националне и географске међе и границе. Истина, Црква има одредницу народа или географског простора, у коме живи и врши своју мисију: Грчка, Бугарска, Руска, Српска, Румунска… Међутим, то није одредница њене суштине и природе. То је само адреса њеног земаљског обитавања и деловања. То није ознака њеног идентитета, као што место, град, улица и број у личним документима сваког човека грађанина, ништа не сведоче о његовој личности и карактеру.

Света Тајна Цркве као и личност њеног Оснивача, за човека суженог еуклидовског ума, постали су кроз минулих двадест векова, по речи апостола народа: „Грцима саблазан а Јеврејима безумље“ (Прва Кор. 1, 23). Ова истинита реч апостола Павла, објашњава немиле догађаје на Цетињу, поводом устоличења Митрополита Јоаникија. Оно што је требало да представља понос и част за ово историјско место, за један, срећом, мали број његових становника постало је безумље и саблазан.

На широком платну наше горке стварности, на Цетињу се показала сва драма људске заблуде, ограничености, кратковидости, заведености и фанатизма. У корену Његошевог Ловћена, покрај заветног кивота Светог Петра Цетињског, срели су се лицем у лице – Дух Свети и дух света, суочили су се свето и световно, светиња и светина… Руковођени Духом Светим, монаси и верници манастира Светог петра Цетињског, желели су да принесу Господу молитву и да, поштујући континуитет двомиленијумске древне црквене традиције, изврше свети чин устоличења свога владике. Испуњен љубављу и поштовањем према Божјем народу Црне Горе, позиву се одазвао и Патријарх српски Порфирије, са великим бројем епископа целе православне васељене.

Упркос одлуци цркве да се свети чин устоличења изврши у дубокој интими и тишини, без присуства народа и бројних званица, – дух света, секуларизовани човек, прибегао је примени силе и оружја, осуде и  казне… „Распни га, распни…“ – ехо трагичног повика под крстом Христовим, одјекивао је, после две хиљаде година, Цетињем и околним ловћенским кланцима и брдима.

„Богу се треба већма покоравати него људима“ (Дела Ап. 5, 29), реч је апостолска и вечно истинита. Патријарх Порфирије, Митрополит Јоаникије и Владика крушевачки Давид, уз подршку и помоћ црногорске владе и државе, избегавајући сукобе и инциденте, стигли су у цетињску светињу јединим могућим начином, војним хеликоптером. И док је у древној манастирској Цркви, уз мирис тамјана и пуцкетање дрхтавог пламичка свећа и кандила, служена Света Литургија и свети чин устоличења, уз дах благог поветарца Духа Светога и тихи глас Господа са висина, – злокобни дух света исказивао је своју ћуд и нарав кроз буку и галаму, отискивањем камења и балвана на пут са околних литица, палио ломаче од нафте и гума, претио, псовао, држао снајпер на нишану, оглашавао се рафалима…

Сводим ово горко казивање надом у веру у Бога и у људе. Јер, „нада нема право ни у кога, до у Бога и у своје руке“, пева Ловћенски Тајновидац. Обузети тугом и стидом пред Богом и собом, исповедамо свој пад, тугу и слабост, стиховима Јована Дучића:

Јесмо ли као у исконске сате

Налик на Твоје обличје и данас?

Ако ли нисмо, каква туга за нас,

Ако ли јесмо каква беда за Те!

Није те недеље петог септембра године Господње 2121. било ни победника ни тријумфа. То је дан тријумфа свега лошег и рђавог што обитава у човеку данашњице, кога су створили ратови и револуције, логори и казамати, агресивна медијска манипулација, који сви заједно мењају антрополошку структуру човека и скрнаве његову боголикост. Мајка Црква не ликује! Напротив, као древна Рахиља плаче над децом својом. Плаче и прашта. За сву своју децу Богу се моли, јер их воли. Није српски духовни вођа, Патријарх Порфирије, дошао у Црну Гору са циљем да некога порази, већ да преобрази и озари молитвом, благословом и благодаћу Духа Светога. Да Дух Свети надвлада и победи горди и сујетни, разорни и деструктивни дух света и световности, који је поробио човека. Да сви људи, без обзира на бројне различитости, буду једно у Богу и са Богом, и браћа међу собом.

Будући спетљани сами собом и својим слабостима нисмо у стању сами себе ослободити, подићи, обновити и преобразити. Оно што човеку није могуће, Богу је могуће. Зато припадамо Њему и обраћамо се молитвом Богу Духу Светоме који у Цркви Христовој обитава, Њу води и Њоме руководи:

Царе небесни, Утешитељу, Душе Истине,

Који си свуда и све  испуњаваш,

Ризницо добара и Животодавче,

Дођи и усели се у нас, и очисти нас од сваке нечистоте,

И спаси Благи, душе наше. Амин.