ЦРКВА И „ЦРКВЕНОСТ“

У манастиру Светог Тихона Задонског у Саут Канану (САД), Владика Николај у својој келији стоји окренут према Истоку. Посматра зелена поља осунчана руменилом косих сунчевих зрака у предвечерје. Недалеко, на једном ограђеном ранчу пасе огромно стадо оваца. Око њих весело скачу бели јагањци као кокице из решета над ватром. Дирну га та слика и подсети на срећне дане детињства у родном Лелићу. Тихо и сетно, са сузама у очима, поче спонтано шапутати молитву:

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ: Господе! Бејах пастир овцама, Ти ме уздиже за пастира људима. Налазих зелену пашу, и беху задовољне. Нудим Тебе за храну људима, и многи Те не окушају. Грчи се срце моје у мени, Спаситељу благи, и очи се моје влаже сузама, што многи оставише Тебе, Извор Живота, и одоше тражити себи храну на њивама глади. И док бејах пастир оваца, бејах Ти свештеник… А кад порастох познадох, да си ми Ти још ближи него што слутих у пољима детињства мога. Познадох Господе, да сам ја земља, у којој Ти гориш и говориш. Познадох, Владико мој, да сам ја странац у себи самом, а Ти домаћин и господар…

(Кад Владика заврши молитву, у собу улази Професор др Александар Шмеман, руски свештеник старости тридесет пет година, у светлој мантији боје беле кафе. Прилази за благослов и љуби Владици руку.)

АЛЕКСАНДАР ШМЕМАН: Благословите, Преосвећени Владико. Драго ми је да Вас видим у мом омиљеном манастиру Светог Тихона Задонског. Још је живо сећање на Ваш боравак у Академији Светог Владимира у Њујорку, и међу нама професорима и међу студентима. Мало је догађаја у животу и раду наше Академије којих се ми сећамо са већом радошћу и захвалношћу, него што је помоћ коју сте нам Ви пружили, Преосвећени Владико. Ми смо били још врло мала и сиромашна установа, када сте Ви дошли и држали предавања нашим студентима. Ваш боравак је велики датум наше школе.

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ: Бог Вас благословио, оче Александре. Хвала синко на лепим речима. Мене вежу драге успомене на дане проведене у вашој Академији. Стекли сте велико име у православном и хришћанском свету. Пратим Ваш рад и радују ме ваши успеси. Препоручујем нашим студентима да студирају код Вас… Изволите седите, молим Вас, седите… Свиђа ми се што у вашој Академији влада ведра и светла атмосфера, која није својствена нашим православним заводима и установама.

АЛЕКСАНДАР ШМЕМАН: Причали смо о томе, Владило свети, кад сте боравили код нас. Одржали сте предавање о Светлости као главном знамењу и симболу хришћанства. Истакли сте да је Светлост на почетку Старог и Новог завета. Христос за себе каже: Ја сам Светлост Свету. Затим упућује: Тако да се светли светлост ваша пред људима… Откуд онда, Преосвећени, толико тамних сенки у нашем верском и црквеном животу?

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ: Тек сам стигао, професоре, у свој нови дом. Жао ми је, немам чиме да Вас послужим. Опростите. Хајде онда чашицом разговора… Грех је, оче, унео таму у људски живот. Сенке таме чине наши греси. Вас збуњује откуд тама у Цркви Христовој. Њено духовно и благодатно биће саткано је од Светлости и Светости. Њена природа је Дух Свети, који је Светлост и извор живота и благодати. Сенке, рекох, стварају људи, чланови њени, гресима својим. Свештенство и верници. Призвање Цркве је да се бори против таме, да уклања сенке, да просветли, просвети и освети све и сва, сва људска бића и сву творевину Божју. Да поврати изгубљену Светлост и Светост.

АЛЕКСАНДАР ШМЕМАН: Нека је благословен овај дан… Божја рука ме покренула да дођем данас овде. Нисам могао претпоставити да ћу срести Вас у манастиру. Притиска ме, Владико, нека тешка духовна тескоба. Мој свет почиње да се руши. Овај изненадни сусрет са Вама, може значити моје спасење и избављење…

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ: Шта Вас притиска и искушава професоре? Ви сте млад човек, угледан професор и свештеник. Већ афирмисани теолог и духовник, познат и признат у православном и хришћанском свету. Каква драма се одвија у вашој души?

АЛЕКСАНДАР ШМЕМАН: Постао сам свештеник у двадесет петој години живота. О томе сам сањао у школи и лицеју. Свим жаром срца чезнуо сам за служењем Цркви. То је у мојој машти био другачији начин бивствовања, оно скривено „благо срца“. Све моје снове почиње да руши „академска“ духовност и „специјалисти за духовност“. Сада осећам да живим у испразној реторици, у извештачености. Мучан ми је тај „црквени“ језик на коме се мора говорити о Цркви, тај тон, тај стил, та навика. Влада потпуно одсуство једноставног, човечанског језика. Са каквим уздахом олакшања човек излази из тог света мантија, „цмакања“ руку и црквених сплетки… Шоља кафе и хамбургер у обичном кафеу, истинитији су и стварнији од свег тог религијског наклапања. Као што је Света Тајна немогућа без хлеба, вина и воде, тако је, сматрам, и Цркви потребан овај свет, стварни свакодневни. Без њега религија постаје неуроза, самообмана и самозаваравање.

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ: То што Вас је захватило зове се теолошка адолесценција. Криза ицдентитета, буна и бунт против „окамењене Цркве“, лажне црквености и духовности. Као млад човек, тешко сам се разболео од те бољке. Како се лечи, питаћете? Тешким подвигом у напорима да се стекне смирење. Упорном борбом и сведочењем животом и речју, да у животу Цркве почне струјати свеж ваздух. Старозаветни отрови продрли су у новозаветну Цркву и затровали животворне јеванђелске сокове. Тешко се ломе и разбијају јудејски калупи и модели. Црквени живот је препун форме и формалности. Црква не сме да се бави самом собом. Будући да пребива у свету, њен задатак је спасење света.

АЛЕКСАНДАР ШМЕМАН: Време је да признам самоме себи и Вама. Ја, Владико, осећам као свој тај „секуларизовани“ свет, а осећам као туђ и непријатељски онај свет који је сам себе прозвао „хришћанским“. Јер тај секуларни свет јесте једини стварни свет. У њега је дошао Христос, у њему је говорио и оставио Цркву своју. Тај „религијски свет“, укључујући и „хришћански“, лако се сналази без Бога. Али не може да живи без својих „богова“, то јест идола. Таквим идолима могу да постану и црква, и побожност, и црквени начин живота, и сама вера… Секуларизовани свет самим својим одрицањем вапије за Богом. Ми тај вапај не чујемо. Очарани својом „побожношћу“, ми тај свет презиремо, одвајамо се од њега поповским смицалицама и лицемерно жалимо људе који не познају „чари“ наше црквености. И не примећујемо да смо пали и да падамо на свим испитима, и духовности, и побожности, и црквености. И показује се да ништа у том секуларизованом свету није у тој мери изнутра потчињено том свету, као што му је потчињена сама Црква.

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ: …Црква зато није више активни и креативни чинилац историје, него неми и пасивни посматрач значајних друштвених процеса који измичу њеном утицају. Прети реална опасност да се хришћанство сведе на ниво ксенофобичне секте која не учествује у судбини света… Она треба да буде „со живота“ и „Светлост свету“, да осољава све догађаје и осветљава путеве свакој епохи, да тумачи и открива њен скривени значај. Црква јесте и треба да буде Логос који пребива у свету као његов непосредни суд… Уместо тога, свет суди Цркви… А њена преокупација је „црквеност“. 

АЛЕКСАНДАР ШМЕМАН: Црквеност, црквеност, црквеност! Само се о потреби црквености прича на Академији, на свештеничким састанцима, на духовним вечерима, академијама, семинарима… Уместо да ослобађа, црквеност, како се данас схвата, поробљава. Уместо да сазнаје шта је то јеванђелска радост, светлост, смисао и вечност, човек постаје раздражљив, ускогруд, нетрпељив и врло често озлобљен, и више се не каје. Јер, манир црквености подразумева бити хронично незадовољан „нецрквеним светом“, обарати поглед и дубоко уздисати и туговати над „пропашћу света“.

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ: Лажна „црквеност“, о којој говорите, плод је лажних духовника и лажне духовности. Злоупотреба спонтане народне побожности и жеђи за Богом, од самозваних и самопроглашених надри-духовника, и недостатак њиховог елементарног познавања природе хришћанства и Цркве. За то постоје два разлога:  прелест и похлепа, често обоје заједно. Над њиховим главама фијуче бич Христов, јер дом Божји, својом трговином, претварају у хајдучку пећину. Образац праве духовности створили су велики подвижници и светитељи кроз историју Цркве. По узору на њих, Достојевски је у поглављу Руски монах у роману Браћа Карамазови, у лику Старца Зосиме, остварио непревазиђени идеал православног духовника. Такви духовници су украс, али и задатак Цркве.

АЛЕКСАНДАР ШМЕМАН: Уместо да рађа такве духовнике, црква је почела да живи сама собом, да се богати „у себи“ а не у Богу, почела да „прекопава по себи“, да се спори у погледу своје „мисије“, да разматра своје „дело“ и „назначење“ и тако подражава овај свет… Уместо да га преображава и спасава, доводећи га у везу са Царством Божјим. Тиме Црква губи Божански идентитет и своје призвање. Не препознаје саму себе. Изнова се намеће се питање шта је Црква?

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ: Црква Христова, слава је Христова, плод трудова Његових, венац понижења Његових, дело руку Његових, цвет крви Његове. Црквом Његовом, то јест делом Његовим, испуниће се сва земља. Узвишено је призвање Цркве Христове на земљи. Црква је мајка! Тако православни називају своју Цркву. Она рађа Божје синове и кћери, сједињене на земљи и на небу. Црква је благовесник Радосне Вести коју је Господ Христос објавио свету. Та радосна вест је Он сам, Богочовек Христос. Православна Црква је једина у потпуности очувала Његов лик и веру у Њега. Не ради славе своје, него ради славе Христове и ради спасења света. Зато је будућност човечанства у неизбежној вези са Православљем.

АЛЕКСАНДАР ШМЕМАН: Кад се има у виду такво поимање природе и призвања Цркве, Преосвећени Владико, ружне појаве у црквеном животу које смо поменули, још више узнемирују и онеспокојавају. Наравно, не смемо клонути духом и заборавити поруку њеног Оснивача о њеној Божанској снази и моћи, коју ни врата адова не могу надвладати.

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ: Вера у те Спаситељеве речи, давала је снагу и дизала крила светим оцима Цркве кроз историју, да чувају светињу Цркве. Зато појачајмо молитве и личну ревност, будимо проповедници и сведоци Речи својим животом у Цркви. Шта значи живети у Цркви? Значи подржавати четири дужности Цркве: Просвећивати Христом, утврђивати људе у сваком добру, бринути о сиротињи, и чувати благе обичаје и творевине народне. Старешинство Цркве је будни носилац овог узвишеног програма, а сваки члан Цркве, мушко и женско, пожртвовани сарадник на спровођењу његовом.

АЛЕКСАНДАР ШМЕМАН: Искрено ме радује, Владико свети, што ће млади нараштаји Руске и Српске цркве, који буду овде учили, слушати и примати Ваше речи као здраву јеванђелску науку. Понеће одавде чисто семе јеванђелске речи, које ће сејати и насејавати пољима христочежњивих душа народа Божјег, широм овог слободног континента и широм Божјег света. А то је свету данас „једино потребно“. Хвала Вам на времену које сте одвојили за мене и моје муке… Има још питања, али о њима други пут… На растанку, не могу а да Вас не упитам, Преосвећени, докле траје та бољка „теолошке адолесцеције“, коју поменусте?

(Професор устаде. Устаје и Владика тешко и старачки. Благосиља и грли професора, ведар и расположен.)

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ: Бог вас благословио професоре, поздравите све Световладимирце у Њујорку, студенте и професоре. Дођите опет. Разговор са младима подмлађује ме. Што се тиче болести… Молићу се Богу, и Ви се молите, да никад од ње не оздравите. То је света болест. Све док од ње болујете, знајте да сте духовно будни и живи. Слава Богу, још болујем. Значи живим!

(Професор одлази. Владика га испраћа до врата.)

 

(Одломак из драме МОНАХ ТАДИЈА, ђакона Љубомира Ранковића)

Проф. Александар Шмеман (1921-1983)