Црква и култура

crkva i kultura

У недавно одржаној анкети ТВ КОПЕРНИКУС, на тему ЦРКВА И КУЛТУРА, учествовао је уредник Гласа Цркве протођакон др Љубомир Ранковић. Говорећи о постављеној теми, између осталог рекао је:

– Живимо у време дубоке кризе идентитета. Неопходно је снажно афирмисати значај културе и духовности, нарочито међу младима, у изградњи и очувању личног и колективног идентитета. Деценијама стварана лажна дилема: култура или духовност, мора да нестане и да се успостави нови модел и идеал: И култура и духовност. Црква, пре свега, мора надвладати наметнуте и самонаметнуте инфериорности и комплексе, сујету и ксенофобичност, и показати више слуха и спремности за интегрисање у област културе и друштвеног живота. Неопходно је уклонити још лажнију дилему: Христос у цркви или Христос у свету. Није реч о прилагођавању цркве менталитету овога света већ колективном напору свих ради остварења замисли Логоса о судбини света. Истовремено, снажно наглашавам, да црква нема и не сме имати никакве теократске нити клерикалистичке амбиције. Она мора остати верна речи свог Оснивача: „Онај ко хоће да буде први мора бити свима слуга“. Подвиг цркве је у жртви и служењу а не у господству и господарењу, наглашава Ранковић.

– Култура, ако је истинска, икона је Царства Божјег у истој мери као и црква. У Царство Божје ући ће све што приближава људски дух Истини, што се изражава кроз  уметност, што се открива у науци, кроз друштвени рад и мисао, речју, све што се доживљава под знаком вечности. Култура се на тај начин спаја са Литургијом и постаје славословље. Може се предвидети у скорој будућности и канонизација научника, мислилаца или уметника који су стварали дела која су стављали у службу свога народа као Царства Божјег: Вук, Тесла, Пупин, Цвијић, Исидора Секулић, Десанка Максимовић… Много је простора за сарадњу. Неопходна је што чвршћа интеграција културе и духовности и успостављање неопходног дијалога. Вишедеценијски раскол који је присутан на овом плану доноси трагичне последице, сапиње и маргинализује и културу и духовност. Неопходно је уклонити наметнуте анимозитете и вештачке преграде.

            Српска Патријаршија и Српска Академија Наука, морају остварити конструктиван дијалог, сабрати и ујединити све расположиве снаге и ресурсе у изградњи новог модела афирмације најважнијег садржаја у животу човека: културе и духовности. Тужно и поразно делује чињеница да у Српској академији наука нема ни једног дописног или редовног члана из редова теолога и свештенства. А црква данас има угледних научних прегалаца, уважаваних код нас и у целом хришћанском свету, који заслужују да буду чланови те највише научне и културне установе. Примера ради, за почетак, проф. др Иринеј Буловић, човек широке културе и свестраног образовања, полиглота и врсни зналац класичних језика, патролог, егзегета и преводилац, плодан писац, без икакве сумње заслужује чланство у Академији. И свакако, поред њега, још понеко.

Ово не треба схватити као „читање лекције“ или „спочитавање“ садашњем руководству Академије. Ни пре рата Владика Николај Велимировић, велики православни духовник и мислилац светског формата, ненадмашни књижевни стваралац и почасни доктор најславнијих универзитета Европе и света, није биран у Академију. Додајемо овде и име оца Јустина Поповића. Време је за нова прегнућа и за нов приступ и изградњи онога што је најважније и најпотребније: духовног и културног хабитуса, колективног и појединачног.

То мора бити подвиг и напор свих.