Да ли су они који посте, бољи људи од оних који не посте ?

DA LI SU ONI KOJI POSTE, BOLjI LjUDI OD ONIH KOJI NE POSTE?

Дилема која је разрешена у Јеванђељу пре 2000 година

Ову вечиту дилему и камен спотицања у народу, особито на почетку сваког поста, као последицу површног поимања суштине хришћанства и живота у вери, разрешио је Господ Христос у јеванђелској причи О митару и фарисеју:

„Два човека уђоше у храм да се моле Богу, фарисеј и цариник… Фарисеј говораше: Боже, хвала ти што нисам као остали људи, или као овај грешни цариник… постим два пута у недељи, дајем десетак од свега што стекнем. А цариник стајаше у дну храма, бијући се у прса говорећи: Боже милостив буди мени грешноме! Кажем вам, цариник отиде оправдан доме своме а не фарисеј. Јер сваки који узвисује себе понизиће се, а који себе понизује узвисиће се“ (Лука, 18, 9-14).

Пост је превасходно духовни подвиг. Посно јело је средство, а не циљ.

Ево примера из живота два велика светитеља; Свети Епифаније Кипарски позвао на ручак Светог Илариона и припремио печено пиле. Епифаније одби речима: Опрости брате, од кад се замонаших не једох ништа заклано. Епифаније рече: А ја, од кад се замонаших никад не легох у постељу, док све не опростих противницима својим. Задивљен Иларион узврати: Твоја врлина, свети човече, већа је од моје!

Један светитељ рече другом: Никад ме сунце не виде да једем. Смирено узврати овај други: Никад ме сунце не виде да се гневим на ближњега свога. Брате, рече први, твоја врлина већа је од мога поста.

Све ово илуструје суштину живота у вери. Има хришћана који не једу месо али „једу џигерице“ својих ближњих. Суштина поста, поред посне хране, јесте смирење, трпљење, праштање, добра дела, нежност и брига за своје најближе. Ако је то тешко и недостижно, онда пробајмо ово: Срдачан поздрав, благ осмех, мио поглед, топла реч, раширене руке и срце према нашим ближњим. То је вредније од хиљаду постова. Бог од нас тражи срце: Сине дај ми срце своје!… и додаје: Милости хоћу а не жртава!

Уздржање од мрсне и јаке хране јесте лек за утишавање телесних страсти, које су извор обести, гнева, беса, насиља, похоте сваке врсте… Дакле, победа духа над телом. Рвање са собом. Борба и победа духовног над телесним у себи… Силазак у себе, трагање за собом, сусрет са собом у себи. Ко сретне себе у себи, више је него да је срео анђела, кажу свети оци Цркве.

И порука на крају: Телесно пости, а врлином и добротом душу гости!