ЦРКВА И ВАКЦИНА

ДВА ВЕКА ВАКЦИНЕ У СРБИЈИ

Почетком XIX века Србијом је харало неколико епидемија. Прво је била епидемија куге, а онда епидемија великих богиња. Подручје Шабачке епархије, густо насељено становништвом, претежно у сеоским подручјима, било је међу првима на удару тешких заразних болести. Многе угледне патријархалне задруге, разуме се, и поједини угледни људи, подлегли су под налетом смртоносне епидемије. На њиховим надгробним споменицима остала су драгоцена сведочанства о томе.

На једном надгробном споменику у селу Скупљену у општини Владимирци, стоји запис, да је из једне породице умрло дванаесторо људи од куге. Познати буљубаша Ранко Миловановић-Робајчевић из Свилеуве, проратовао је оба устанка, а 8. јулија 1834. године, „получи смрт од краста“, стоји записано на његовом надгробном споменику. На једном надгробном споменику у селу Суботици пише да је покојник умро „од краста велики“.

У тој и таквој ситуацији „Намјестничество књажевског достоинства“, 8. јулија 1839. године, донело је одлуку да се изврши „калемљење“ (вакцинација) против великих богиња. У том циљу „Намјестничество“ је израдило „Правила“ о вакцинацији. Вакцинацију су имали обавити лекари и свештеници. Лекари су имали вршити стручни део, а свештеници су имали направити спискове становника, водити протокол вакцинације и са лекаром га потписати, па списак вакцинисаних доставити грађанским властима.

Посебна дужност свештеника била је да грађанским властима доставе списак лицa која нису вакцинисана, затим, да што чешће, а најмање једанпут у три месеца, говоре народу о корисности „калемљења“ и ризику коме се излажу они који „калемљења“ избегавају, и „да ће за небреженије то и самоме Богу одговарати“.

Епископи су одмах, уз своје шире објашњење, о овоме известили окружне протојереје, са задатком да о томе обавесте свештенство, које се има старати да се одлука спроведе. Ипак, са спровођењем одлуке је ишло тешко. Вакцинација (калемљење), за народ је било нешто ново а народ је новине тешко примао. Бурни политички догађаји у Кнежевини Србији, изазвани династичком сменом, потисли су вакцинацију у други план. Године 1842. дошло је до пада династије Обреновић, и на власт долази кнез Александар Карађорђевић.

Народ је био збуњен, а то користе Турци, који прелазе из Босне и пале цркву у Доњој Трешњици, што изазива јоше већу збуњеност у народу. За шабачког епископа долази тек 1844. године Сава Николајевић, али исте године је била Катанска буна и нова пометња у народу. И следећи епископ шабачки, Мелентије Марковић управљао је епархијом само две године, 1847-1848. Па и поред свега, епископи су настојали да вакцинацију спроведу. Епископ Сава Николајевић 1844. године наређује свештеницима да се имају придржавати раније наредбе о вакцинацији и наређује:  

– Да свештеници говоре народу о потреби калемљења и опасности по живот оних који то избегавају;

– Да свештеници са својим породицама служе за пример, тако што ће први изаћи на пелцовање, и то, напред свештеник, па за њим чланови његове породице, жена и деца;

– Да ће, оцењујући рад свештеника, посебно вредновати то колико се који свештеник заузео да се вакцинација у народу што масовније обави.

Ову наредбу епископ Сава је још једном поновио 1846. године.

Сем тога епископ Сава је сазнао да неки свештеници када читају молитве болесницима за оздрављење, на оболела места стављају дрвени крст, а после тај исти крст стављају и на друге болеснике. Зато је наредио да се молитва има читати, тако што ће болесник стајати скрушено и пристојно, а да се крст не сме стављати на оболела места. Протама је наредио да се такви крстови покупе и пошаљу у епархију.

Шабачки епископ Михаило Јовановић, који је касније изабран за београдског митрополита и поглавара Српске православне пркве у Кнежевини Србији, одмах по доласку на шабачку епархију 1854. године, обновио је све претходне наредбе и додао још и то да се нико не може венчати док се претходно не вакцинише. Ово је изазвало још већи отпор код народа, кога су, изгледа, подржавали и кметови, наводећи да свештеници имају само да говоре народу о вакцинацији, а да немају право да одбијају од венчања. То је доводило до расправе између свештенства и народа, па епископ Михаило 1. октобра 1855. године моли Министарство просвете да подејствује код грађанских власти да и они говоре народу „о корисности од вакцинације и ризику који узимају на себе они који вакцинацију избегавају“.

Још пре него што је сузбијена епидемија богиња, појављује се епидемија колере. Од ове болести умро је 1848. године, Ђорђе, син Тодора Бојанића, члана шабачког суда и Саре Карађорђеве кћерке.

Да би спречио ширење ове болести, епископ Михаило је 1858. године, упутио је свештенству и народу упутства о строгом придржавању хигијенских мера, како би се спречило ширење заразних болести. Свештенству је наложио, да уколико се истовремено крштава више деце, не смеју се сва крштавати у истој води, већ се за свако дете има спремити суд са водом.

Са члановима шабачке конзисторије епископ Михаило 1866. године, већ као митрополит београдски, упозорава и објашњава, да се ова болест појављује тамо где се слабо пази на чистоћу и да „телеса која се распадају имају велики уплив у ваздух уносећи у њега загушљива испаренија”. Зато наређује, да се опело покојника има извршити у кући покојника, сандук затворити и тако транспортовати у цркву или на гробље, како је то где обичај.

После сахране сви они који су долазили у додир са покојником имају прати руке и дезинфиковати их узимајући жар у руке. Подржавајући Митрополитова упутства о хигијенским мерама у циљу заштите здравља народа у време епидемије, Кнежевска власт прописала је казну за оне који се не придржавају прописаних здравствених мера. Сваког ко одбије да се повинује упутствима, жандари су принудно доводили у општину, где им је, у присуству народа кога је сазивао општински добошар, ударано „25 батина по туру“. Страх од казне допринео је, да се обичај прања руку и дезинфекција узимањем жара у руке, задржао у западној Србији до данашњег дана, као неизоставни завршни део сахране покојника.

Nulum crimen, nulla poena sine lege – Нема кривице и нема казне, ако то није прописано законом