Ево човека

Glas Crkve, Evo Čoveka

У омаленој харизматичној вароши Иригу, на јужним падинама Фрушке горе – родном месту Борислава Михајловића Михиза, у петак 27.августа, одржан је семинар о великим личностима наше епохе. О блаженопочившем Патријарху Павлу говорио је уредник Гласа Цркве протођакон др Љубомир Ранковић. Говор преносимо у целости:

Исус изађе напоље носећи трнов венац и пурпурну хаљину.
И рече Пилат: ECCE HOMO! (Ево човека!)“ (Јн. 19, 5).

У животу Патријарха Павла, „човек“ није именица, већ глагол – вечно делање. Истрајни подвиг монашког служења свима, смирења, молитве, одрицања, трпљења, жртве, љубави према Богу и ближњима… У богоборно и људоломно доба стао је испред свог народа попут Светога Саве, Макарија Соколовића, Арсенија Чарнојевића, као „пастир добри“, вазда готов да „живот свој положи за стадо своје“ (Јн. 10 11-18). Као епископ рашко-призренски на „распетом Косову“ провео је преко три деценије, а потом вољом Духа Светога преузео кормило брода Српске Цркве у најбурније и најтрагичније доба новије историје свога народа.

Омален и нејак телом, био је горостасан и силан духом. Постао је анђео свога народа и цркве. Дубоко укорењен у јеванђељу, чврсто је веровао у своје призвање, реч и дело. Његови морални обрасци, поред Богочовека Христа и светитеља Цркве, били су: Мајка Јевросима са заветном поруком сину Марку: „Боље ти је изгубити главу него своју огрешити душу“; племенита јетрва Ковиљка из песме: „Јетрвице адамско колено“, „која знаде шта је сиротињство… Од малена сиротицом била“; Марко Миљанов са витешком формулом „чојства и јунаштва: Чојство је бранити другог од себе а јунаштво себе од другог“; Јанковић Стојан из Равних Котара са човечном поруком „Ласно ћемо ако јесмо људи…“

Духовни витез крста и части, није ишао испред свог народа са пламеним мачем, није држао ватрене беседе попут Перикла и Наполеона. Животом је сведочио Бога и себе, неуморно изговарајући животну лозинку од свега две речи: „Будимо људи!“ Вапај светога старца, постао је заветни рефрен трагичне епохе његовог патријарховања у коју се збило и сгуснуло толико искушења и невоље, колико понекад у вишевековном периоду људске историје. Молитвеним ћутањем и животом сведочио је шта значи бити човек. Видовити Берђајев, пророчки је упозоравао: „Где нема Бога, нема ни човека“. Свети Патријарх са две речи дозивао је на повратак Богу, на обожење, на обнову образа Божјег у човеку и људима. Неућутно је упућивао јеванђелски позив свима и свакоме: „Буди човек! Што не желиш себи не чини другоме!“

Нико тако на размеђу апокалиптичних векова и миленијума није снажно посведочио о величини Бога и човека. Моћна медијска пропаганда „новог светског поретка“ стварала је и наметала своје узоре и обрасце „новог човека“… Модерног, снажног, самоувереног, непобедивог… осионог господара земље и свемира, који свевидећим оком надзире и прати све, генетским инжењерингом пројектује нове облике живота и радикално мења антрополошку структуру човека у свемоћног човекобога, који ће путовати светлосним брзинама васионом, проводити викенде и приређивати пикнике у свемирским галаксијама…

Површни западни човек, својим сухим и празним срцем, лаковерно је прихватио заводљиве бајке, усхићен моделом Ничеовог натчовека. А пред очима Божјег народа српског племена, указао се седи патријарх, честита старина, који крстари плодним њивама и прашњавим путевима земље родне. Иде пешице улицама њених градова, вози се градским превозом, трамвајем, тролејбусом, градским аутобусом, шинобусом, возом, као „путник треће класе“… Путује заједно са својим народом: „где људи сваком називају Бога, кад дођу и оду и суседу руку дају… Ту где се путници не гледају са нечовечних висина: поштују се туђе сиромаштво и туђе ране…“

Кроз целу нашу прошлост, уз светога Саву и светог Владику Николаја, нико толико за живота није поштован и вољен као Патријарх Павле. Одуховљен, благ, самилостив, племенит, срдачан, непосредан, брзо је прихваћен од свих. Прихваћен је као духовни отац целог народа. Проглашен је „живим свецем“, „свецем који хода“, „свецем наших дана“… Пишу се о њему књиге, препричавају анегдоте, обнављају сећања и успомене. У манастиру Раковица, његов гроб светли као сунце. Данас је то свето место ходочашћа. У манастирски Летопис уписују су бројни чудесни догађаји и доживљаји, телесна и духовна исцељења. Народна вера искива златни ореол око његове главе.

Убрус вечности полако отире прах пролазности са његовог светачког образа… Светли лик преображава се у Боголик, слике у иконе. „Светац који хода“ пре једну деценију, исељен из свега телесног и земног, уселио се у наша срца… Обитава у нашем и Божјем памћењу… Заувек… У нама живи понос и осећање вишње среће што смо били његови савременици, познаници, сабеседници, његова духовна чеда, а он наш брижни и нежни духовни отац. Време све више отвара очи нашег духовног вида, а у нашим ушима све разговетније одзвања ехо његовог родитељског гласа, савета и завета, поука и порука… У душама нашим, гори света ватра коју је ужегао светац, светли у сумраку нечовечне повести и греје у епохи ледених срца.

Попут светих апостола Клеопе и Луке, по растанку са својим божанским Учитељем на путу за Емаус, и ми данас, из дубине душе и срца, можемо са поносом узвикнути: „Не гораше ли наше срце у нама, док нам говораше путем и док нам објашњаваше писма“ (Лк. 24. 32).