ХРИШЋАНСКО ПОИМАЊЕ БОЛЕСТИ

У Гласу Цркве у Шапцу, са благословом Епископа шабачког Господина Лаврентија, одржано је данас саветовање на тему „Хришћанско поимање болести“. Нарастајуће неспокојство у нашем верујућем народу око све већег ширења короне, особито међу децом и омладином, били су повод да се ова тема нађе на сесији „Центра за хришћанску културу и црквени живот“ ове медијске куће Епархије шабачке. На саветовању су учествовали угледни лекари, теолози, духовници и интелектуалци, који су настојали да се овај проблем осветли из више углова, уз напор да се болест сагледа кроз призму хришћанског схватања и разумевања човековог живота.

            Сви учесници били су јединственог става, да треба послати снажну поруку из Цркве, да болест није Божја казна и да она не сме код човека стварати гнев или анимозитет према Творцу. Напротив, свештеници у својим проповедима треба да подсећају народ на древну српску мудрост: „Што је од Бога – слађе је од меда“. Тако и болест може бити веома корисна у духовном узрастању хришћанина.

Сви присутни указали су на ставове светих отаца о болести. Изражавајући однос Цркве према том феномену, Свети Григорије Палама је писао: „Зато што доприносе мучењу тела, разарању страсти које сачињавају старог човека, болест и патње које је прате, сличне су разним облицима аскезе (пост, бдења, разни облици тешког физичког рада), који на првом месту теже том циљу, и чији бол убија грешност тела и чини умеренијим мисли које изазивају грубе страсти“. Болести и патње, дакле могу да замене аскезу и да ослободе оне који су болесни од греха и страсти, и да им подаре духовно исцељење и поврате изгубљено здравље.

И велики отац Цркве, Свети Григорије Назијанзин, на сличан начин је учио и саветовао: „Не дивимо се свакој врсти здравља и не гнушајмо се свих болести. У неким случајевима, и са аспекта оног што је у духовном погледу добро за човека, болест, парадоксално, може да буде сматрана за добро, више од здравља. Зато и виђамо многе духовнике, како суочени са својим сопственим, или болестима оних о којима се старају, Богу се моле, не за повратак здравља на првом месту, већ за оно што је духовно најкорисније и како се, уместо да тугују због болести, радују благодатима које од њих могу да стекну“.

У саветовању је истакнуто да је познату максиму античких мудраца: „У здравом телу здрав дух“, хришћанство преобразило и дало јој смисленије и дубље значење: „Здрав дух – чини тело здравим“. Имајући то у виду, одлучено је да се са саветовања упути верујућем народу порука коју је изрекао велики српски научник Никола Тесла, на ову тему, у разговору са Светим Владиком Николајем у Америци:

„Болест долази услед нашег духовног пада. Човек може и треба да буде сам свој лекар. Ако није смирен изнутра, онда су узалуд сви лекови и најбољи лекари. Подсвест модерног човека је узбуркана као немирни океан са великим олујним таласима. Подсвест препуна утисака чини да душа буде немирна. Осећања у човеку тада кључају попут ерупције вулкана. Без рада на осећањима душе, духовност је само кула од карата. А шта је човек без мира у души? Одвојен од Божје благодати, покушава узалудно да пронађе утеху у материјалним стварима. Тамо утехе нема. То је рупа без дна. Још, још, дај још, и на крају поново празнина. Када душа постане мирно море, бонаца, тада почиње исцељење. Запамтите то! То је златно правило! Извор већине болести је у духу, зато дух може да победи већину болести“.

У јеванђељима Господ Исус Христос се назива: „Лекар душе и тела“. Исцељујући бројне болеснике, претходно је од њих тражио да исповеде своју веру, постављајући сваком питање: „Верујеш ли да могу то учинити?“ Тек онда, кад су потврдно одговарали да верују, Господ је исцељивао болеснике. Исцељење је, дакле, акт сарадње Божје благодати и човекове вере. Како онда тако и данас.

Упућујући речи утехе свима који болују од короне, онима у болницама који се панично боре да удахну честицу ваздуха, и свима који се даноноћно пожртвовано брину о њиховом здрављу – лекарима и медицинском особљу, са саветовања је пружена снажна подршка и уверавање да се у свима храмовима приносе молитве за њих, да Господ учини оно што није у стању да учини медицина и лекови. И да никада не сметну са ума, да у највећим невољама и искушењима треба се ослонити на Онога који је човеков највећи и најмоћнији Исцелитељ и Пријатељ. На Онога који нас воли, храбри и исцељује. И да кроз цело јеванђеље одјекује Његова реч: „Не бој се, само веруј!

Јер: „Све је могуће ономе који верује“ (Мк. 9. 23)