КАД ЈЕ ПЕРО БИЛО МАЧ БОЖЈИ

glas-crkve-isus-hristos

Из уредничког пера

НЕИЗВЕСНОСТ

Нешто језиво и хладно обузима свест савременог човека у очекивању неизвесног сутра. У том страху човек се отуђио, закопчао у самог себе и постао асоцијална монада, одељен и удаљен од својих ближњих, па и од оних најближих по крви и духу. Тако затворен и изолован, усамљен и препуштен самоме себи, расточио се и расуо у безброј раскола у самоме себи. То двојство у човеку осећа се на све стране, подсећа и опомиње на оно трагично двојништво европске историје двадесетог века, које се окончало у крви и хаосу. Не само друштвена, него, пре свега, лична трагедија човека данашњице, већ је на помолу.

Ових дана, крајем фебруара, у Шапцу се десио један страшан догађај који мора узнемирити савести свих одговорних за будућност наше омладине. Наиме, један средњошколац извршио је самоубиство скочивши са петог спрата једне вишеспратнице.

Присуствовао сам његовој сахрани. Посматрао болом скрхане родитеље, сроднике, комшије, познанике, његове другове и другарице. Од једног младог живота остала је тамноцрвена мрља на бетону његове „животне средине“ и црна и неизбрисива мрља на души и савести свих нас. Нарочито нас духовних пастира овог народа. Погружен у бол са свима присутнима, преиспитивао сам себе и своју савест, своју личну одговорност. Можда ме је јуче-прекјуче, или баш неки час пре ове трагичне одлуке, тај млади човек срео на улици, можда је покушао да ми се јави, да се осмехне, да ми ухвати поглед, можда сам ја, као свештеник, могао бити његова последња животна сламка за коју би се ухватио… А ја? Ја сам некуда журио… Нисам га приметио, запазио. А тешко је било не запазити на његовом дечачком лицу тешку драму у дубини његове душе, његовог бића. Запазити, па и у пролазу. Можда сам прошао мрзовољан, намрштен, расејан. Можда сам баш ја, такав каквог ме је срео, био последња кап која је препунила његову чашу бола, последњи трн који је убо његову душу и превршио меру… Можда… Но једно је извесно: И моја рука свакако је међу оних безброј руку које су га гурнуле у амбис. Његов пад је наш заједнички пад.

Вео заборава брзо ће пасти на овај догађај. Много брже, него да је овај младић исписивао пароле, певао „националистичке“ песме… Нико се неће састати да оцени колико овај догађај у себи носи „друштвено штетних“ последица и утицаја. Нико. Ни један форум нити организација. Једноставно, он друштвено не узбуђује и не узнемирава. Неће ни Црква чак, томе посветити неку нарочиту пажњу. А требало би! Морало би! Ова трагедија, овај догађај вапије, дозива, опомиње…

У шабачко-ваљевској епархији, која броји око пола милиона становника, годишње се изврши око сто самоубистава. Ова бројка тешко оптужује. Сто смртних пресуда, наши сродници, наше комшије, наши познаници, написали су и извршили их ту међу нама. Ми стојимо и посматрамо немо и дволично, и као Пилат перемо руке изговором: „Ја немам ништа у крви њиховој“. А сви имамо! Ми смо та слова од којих је исписана њихова страшна смртна пресуда. Њихово самоубиство је колективно самоубиство свих нас. Јер од наших недела и непажње они свакодневно сучу конопац, од кога ће једног дана направити омчу. Наша хладноћа леди и онако, разним невољама и патњама, залеђене хоризонте њихове. Мало љубави отопило би њихове ледене санте животне и сунце би се указало на њиховом помраченом небу, које би осветлило уклету тмину која притиска и гони у очајање и депресију.

Половином фебруара, једна емисија о младима Телевизије Београд, завршена је питањем једног учесника у емисији из публике: Куда? Где је излаз за младог човека данас? У промени? Промени, али у шта? Коме млади данас могу веровати? То је било и питање и одговор. Одговор и решење тешке духовне кризе која је захватила омладину. У нашој омладини јавља се свест и сазнање да се налази на беспућу. То сазнање је почетак оздрављења. Сви путеви на које им је указивано, убрзо су се показали као странпутице и безизлазни лавиринти. Нема изласка са тих беспућа без сигурног компаса и поузданог путоказа.

Тај компас и путоказ кроз сва времена и кроз сву вечност је вечно живи и вечно савремени Господ Христос и Црква Његова. Он стоји и чека: Ево стојим на вратима и куцам, ако ко чује глас мој и отвори врата, ући ћу к њему и вечераћу с њим, и он са мном (Откр. 3, 20). Чека своје изгладнело и заблудело стадо да се врати са испаша глади. Никога не присиљава, нити се коме намеће. Зато многи пролазе мимо Њега саблажњавајући се о Његову моћ која се у стрпљењу манифестује. Но и Он се понекад покаже као праведни и страшни судија и тад по речима песника земља застење а небеса заћуте од страха. Али, ко зна тајне путеве и обиље милости Његове?

Ови тешки дани, пуни туробности, страшног очаја и неспокојства, тешка су искушења за Његову мисао и за Његово дело у свету, који Га тако дуго, систематски и префињено, одриче и потискује. Последице тога су јасно видљиве, али није јасан њихов крај.

Можда ће у овим тешким искушењима људи сазнати праве узроке ових дубоких поремећаја живота; можда ће сагледати сву дубину свога богоотступништва, сву сујету свога ситнога, злобног и немоћног надимања, да свој јадни и несавршени поредак живота ускладе Његовом вечном космичком поретку. Тада ће она дивна, права чиста и праведна радост живота доћи напаћеној земљи. Зато, нека би у овом савременом светском мартиријуму и катарзи сагорела сва људска недела и све зле мисли срца њихова; нека би у њима засјала она радост препорођеног, која се никада не гаси.

Јер је Он и данас, као и увек, наш Пут, Истина и Живот. Наше молитве и наше наде, у овим тешким данима чамотиње и неизвесности, упућене су Њему, преблагом и многомилостивом Господу:

Творче наш, свеблаги Царе и Господе, спаси савест нашу, спаси душе наше. Ти, који Духом Твојим Светим удахњујеш и утврђујеш веру нашу, осветљаваш наду, разгореваш љубав, милујеш милошћу, просвећујеш и освећујеш душе народа Твога, коленоприклоно Те молимо: Подари нараштају овом, који се још црвени од ужасног пламена скорашњих и данашњих ратова, мир Твој, онај свети мир који си даровао ученицима Твојим говорећи: Мир вам! Мир вам остављам, мир свој дајем вам! За тај мир, за тај небесни дар, који је у Твојој руци и који само од Тебе може доћи, ми Те молимо. Знамо да смо незаслужени и недостојни тога дара због безбројних сагрешења наших, али полажемо наду у милост Твоју неизмерну и покајнички молимо се Теби јединоме: Даруј нам га, даруј мир свим људима Твојим по свему свету, и спаси нас. Амин.

 (Овај текст објављен је у Васкршњем броју часописа ГЛАС ЦРКВЕ 1987. године, конкретним поводом у редовној рубрици „Из уредничког пера“).