КАД ЈЕ ПЕРО БИЛО МАЧ БОЖЈИ

glas-crkve-isus-hristos
Из уредничког пера

ЦАРСТВО МОЈЕ НИЈЕ ОД ОВОГА СВЕТА

Настављајући дело свога Божанског Оснивача, Црква Христова врши дело остваривања Царства Божијег међу људима овде на земљи. А то значи – продужава спаситељску и искупитељску мисију Богочовека Христа. Јер, Црква је уствари „Христос продужен у векове“; света и вечна радионица Духа Светога у којој се човек, односно душа човекова, изграђује по мери раста висине Христове. Дакле, основна оријентација Цркве у свом раду је душа човекова. Јер, цела Христова чудесна личност, сав Његов живот и рад, од витлејемских јасала до вазнесења на небо, окренути су човеку, а првенствено души човековој, јер је она једина младица у овом свету, на коју се могу калемити племенити небески пупољци. Сав окренут духовном неимарству Христос је остао ненадмашни Учитељ, револуционар и реформатор. Но не у овоземаљском смислу.

Иако је био најмоћнији Цар, из чије божанске власти происходи свака власт, јасно је и недвосмислено изјавио пред Пилатом: „Царство моје није од овога света” (Јн. 18, 36). Нигде ни у писменом ни у усменом предању Цркве није забележена ни најмања Христова политичка амбиција или претензија на овоземаљску власт. Своје ученике шаље у свет да проповедају Јеванђеље, да сведоче о Царству Божјем и да буду лекари душа: „Кнезови народни владају народом, и поглавари његови управљају њим; али ви немојте тако” (Мар. 10, 42-42; Лук. 22, 25-26). Душа човекова, која је део божанског и небеског у човеку, била је Његова једина преокупација. Бескрајни простори душе човекове били су поље Његовог рада; Његова њива, Његова сетва, Његова жетва! Зато је Христос, по речима Блеза Паскала, постао циљ и центар свега, према коме све тежи.

Од Свете Педесетнице, када је божанска сила Светога Духа, колебљиве и преплашене Христове Ученике учинила ватреним проповедницима и сведоцима Христовим, отпочела је историја Цркве. Од њеног првог рођендана до данас, историја цркве је, уствари, историја човека. Много је људског, временом уношену у њу. Али, прва три века, витлејемско доба Цркве Христове, остаће вечити пример дивљења и следовања, и као образац за све историјске прилике и услове кроз које Црква буде пролазила. То је онај сјајни период прве Цркве, када се догодило највеће чудо у историји света: Господ упућује своје апостоле на проповед говорећи:: „Ето, ја вас шаљем као овце међу вукове“ (Мт. 10, 16). Овце су победиле вукове! Дванаест простих и неписмених галилејских рибара наоружани благодаћу Светог Духа, који обитава у Цркви, срушили су моћни многобожачки римски пантеон, а на њиховим развалинама процветала је Црква Христова, румена од крви мученичке. Реке мученичке крви, у том благодатном добу Цркве, изобилно су натопиле бесплодне духовне њиве човечанства и Цркви обезбедиле непресушне сокове живота, кроз сва времена и сву вечност.

Миланским едиктом 313. године, црква се нашла као птица у раскошној крлетки. Тим едиктом престаје благодатно доба Цркве Христове, а теологију срца замењује теологија ума. Отуда трагичне трзавице, поделе, јереси и расколи. Моћни византијски цареви користе цркву за утврђивање своје власти. Мешају се у најсуптилнија питања теологије и председавају васељенским саборима. Настало је доба цезаропапизма – те страшне пијавице на телу Цркве Христове. Монаштво је на нове изазове и искушења, одговорило пустињом.

Од тада, све власти у хришћанским државама настоје да цркву учине слушкињом државе. То доживљава и Српска Црква у новијој историји, почев од Кнеза Милоша, закључно са династијом Карађорђевића. Велика је заблуда мислити да је црква у Краљевини Југославији била привилегована. Напротив! Државна власт се мешала у најинтимнија питања цркве. Честа су настојања да црква своје интересе подреди интересима државе, без обзира колико се крњили интереси цркве. Када је црква заузимала енергичан став у заштити својих виталних интереса, државне власти су примењивале бруталне мере. Сетимо се Конкордатске борбе, тровања патријарха Варнаве и београдске „крваве литије“. Између два рата, многи свештеници, нажалост, занемарују службу Богу, а олтар и предикаоницу замењују политичком трибином и говорницом. Страначке борбе и трвења у којима су узимали учешћа и свештеници, донели су и њима и цркви непроцењиве штете које се и данас болно осећају.

Послератна атеистичка власт вратила је цркву на свој прави посао! Одвајањем цркве од државе, нова власт учинила је цркви вишеструке услуге. Свештенство је враћено на њиву Господњу. Но није то изум модерних европских држава. Оснивањем Цркве Христос ју је одвојио од државе: „Царство моје није од овога света“. Но, иако је црква одвојена од државе, и наша данашња власт се интересује за послове цркве и настоји да политику цркве усклади својој политици, уосталом, као и све власти и пре и после ње што су чиниле и што ће чинити. Настоји чак, иако је свештеницима забрањено да се баве политиком, да свештенике увуче у политичке организације, као што је Социјалистички савез у коме има свештеника на врло високим положајима. Дакле, свештеник се може бавити политиком, без обзира што је црква одвојена од државе, само ако служи интересима и политици државне власти. Тако је било у прошлости, тако је данас и тако ће, несумњиво, бити и у будућности, ма каква државна власт да је у питању.

Црква је из блиске прошлости извукла наук да је свештенику место у цркви, а све остало је кулук на туђем послу. Нажалост, и данас неки свештеници оставише виноград Господњи и одоше у најам на лончареву њиву. „Нико не може два господара служити; јер или ће једнога мрзити, а другога љубити; или ће се једнога држати, а другога презирати” (Мт. 6, 24). Ово су речи Господње, које ако и земља и небо прођу, оне неће проћи!

Ево, четрдесет година живимо у друштву које је религију прогласило непотребном и штетном и које настоји свим расположивим средствима (школом, радијом, штампом, телевизијом, културом) да створи атеистичку државу. Дакле, антитеизмом до атеизма. Религији је написана смртна пресуда. У будућој држави, коју треба сви заједно да изграђујемо, дакле, и ми свештеници, неће бити ни Цркве, ни вере ни нас свештеника. Зато парадоксално и нелогично звуче саопштења са састанака државних и црквених власти: „да су међусобни односи добри и да се унапређују“. Потписивањем таквих саопштења, или црква потписује себи смртну пресуду, или држава промену курса према цркви и религији. Верујемо да је доба фанатизма и са једне и са друге стране, давно прошло и да на овим просторима има места за све људе, без обзира на верска и идеолошка убеђења, ако се и једни и други држе својих програма и својих опредељења.

(Овај текст објављен је у Крстовданском броју часописа Глас Цркве IV/1987.)