КАД ЈЕ ПЕРО БИЛО МАЧ БОЖЈИ

glas-crkve-isus-hristos

Из уредничког пера

О ТРНУ У ЗДРАВОЈ НОЗИ

У овом немирном, и за цео свет пуном неизвесности времену, када се видици трагично сужавају, виши морални принципи гасе, а себичност узима све више маха, присуствујемо често врло грубим нападима на све што је православно, на основе нашег религиозног бића и на све оно што смо одувек сматрали великим и неизмењивим, и тако неопходним у нашем даљем ходу у будућност.

            Мета тих напада, често неуравнетежено хировитих, јесте Српска Православна Црква, са својим многоструко корисним и конструктивним садржајем. Не изненађујемо се: „Не може се сакрити град кад на гори стоји“ (Мт. 5, 14). А тај град у нашој историјској стварности и реалности је Српска Црква. Увек конструктивна, пожртвована и широкогруда. Увек са орловским погледом у будућност и са родитељском сетом и бригом за сву верну децу своју. Велики дух Православља, његова непорочна чистота, која оплемењује и васпитава, учи нас да стрпљиво „носимо бремена један другога и тако испуњавамо закон Христов“ (Гал. 6, 2).

            Свако време има своје знаке и своја обележја, своју духовну физиономију. Ово време остаће у знаку празне фразе и лажног патоса, карактеристично по бујицама празних парола и етикета у средствима јавног информисања. Особито кад је у питању Црква: „Клерикализам“, „клеронационализам“, „клерофашизам“, „фашизам“, „конзервативизам“, „мрачњаштво“, „назадњаштво“ – све су то етикете које се немилосрдно и неодговорно лепе на, вековно неукаљан, образ Српске Цркве. Нисмо против критике. Али критике умесне, разумне, разложне, аргументоване, одговорне… Но, не плашимо се ни бестидне и неаргументоване критике! Нећемо предузимати крсташке ратове, а инквизиција и гулази  су нам страни.

            Али хоћемо нешто друго! И морамо!

            Хоћемо да протестујемо против подметања. Да се бунимо против опскурних појава и лажних појмова којима се неоправдано и безразложно оптерећује наша свест, а у чисто срце нашег верника уноси немир и неповерење.  Да осудимо демагошко фразерство и неискрени патос свих оних, који злонамерне нападе на Православље и Православну Цркву прикривају овешталим туђинским реквизитом – „православни клерикализам“. Ако наша Црква покушава да разбуди религиозну свест и савест својих чланова; ако учини напор да их уведе у активну православну побожност; ако апелује на хришћанске врлине, завете и идеале својих верника – то је „клерикализам“. Ако наша Црква настоји да органски повеже и уснопи разбијени православни дух и вољу, да потпуније одговори православним потребама свога народа, да што чвршће, доследније и потпуније изведе своју организацију – и то је „клерикализам“. Ако наша Црква покуша да заштити себе од најразноврснијих и најбестиднијих насртаја, да одговори императивима религиозно-црквене културе, да очува исконске вредности светосавске душе, да подигне понеки храм мира, молитве и љубави – и то је некима „клерикализам“. Ако Црква наша појача проповед и дело Јеванђеља, ако се бори за парче неба и слободе, за мрву Божје и људске љубави, за прегршт права и правде, за трунку пажње, призрења и обзира – и то је за неке „клерикализам“. Ако се, најзад, честито и смерно молимо, ако са свештеношћу прилазимо светињама неба и земље, ако палимо тихе луче побожности, сагибамо се пред величином Једино Величанственога, сејемо мисли мира, љубави, родољубља, сагарања и праштања и онда смо – тек онда, за неке „клерикалци“.

            Шта би они хтели од нас!? Инерцију, учмалост, мртвило, смрт… Они хоће да ми затворимо очи пред злом, да нам опусте храмови, да погасимо свеће и кандила у нашим храмовима и домовима,  да се заједно са њима смејемо божанскоме и светоме, као некада пагански жреци, да напустимо своју мисију, да мирно посматрамо њихов разорни рад. Они би се радовали једном назадном процесу, кој би окаменио све импулсе православнога духа. Они би се радовали потпуном олешињењу црквеног организма. Зар да се Црква одрекне себе, своје суштине и природе, својих завета и призвања, свог постојања? Зар да запусти њива Господња, да се поруше идеали – идола њихових ради, да се уништи траг стопа Спасових? Шта би они заиста хтели? Парлог, бунило, летаргију, самоуништење светог Православља?

            Узалуд им такве жеље, таква прижељкивања!

            Ово време донело је овај стил и начин борбе против Цркве Христове. Ми не знамо какве ће нове богоборачке начине време још донети. Али једно знамо. Свима њима, ма колико били подмукли, опасни и разорни, Црква ће са Христом одолети. Не знамо каквих  ће још богоборачких метода још бити, нити знамо каква ће друштвена и физичка физиономија овога света бити кроз хиљаду, две, десет хиљада година… Али знамо, да ће и тада суморно небо над земљом парати витки торњеви православних цркава, а у њима непрекидна слава и хвала, уздаси и мољења Творцу свега.

            А њих? Ни од корова!

(Овај текст објављен је пре 35 година у часопису ГЛАС ЦРКВЕ у редовној колумни „Из уредничког пера“. Наставићемо са повременим објављивањем текстова из ове колумне, на предлог бројних посетилаца нашег портала и читалаца ГЛАС ЦРКВЕ).

glas-crkve-casopis