КРАГУЈЕВАЧКА ГОЛГОТА

glas-crkve-novomucenici-kragujevacki

Једна од великих и дубоких српских рана је Крагујевачка Голгота, када је нацистичка немачка војска, октобра месеца 1941.године, погубила око 2800 цивила, међу којима и 300 крагујевачких ђака. Био је то један од највећих злочина немачког Вермахта у току Другог светског рата.

Велики руски духовниг и богослов, протојереј Георгије Флоровски, рекао је да се ми Срби не умемо молити као браћа Руси и преносити предање наше Свете Цркве као Грци, али ако треба дати главу за веру, е ту смо први. Изгледа да нам је Бог по својој неизрецивој љубави баш због тога и наменио велика страдања. Летеле су српске главе од Косова и пре Косова, а тек после… ни броја им се не зна. Летеле и светлеле, јаукале из јама и јаруга, река и потока, откинуте, згажене и унакажене али слободне.

Повод за Крагујевачку Голготу, била је борба Немаца са устаницима код Горњег Милановца, у којој је погинуло 10 а рањено 26 немачких војника. Недељу дана пре овог догађаја, генерал окупационих снага у Србији, Франц Беме, донео је наредбу по којој ће за сваког убијеног немачког војника бити стрељано 100, а за рањеног 50 заробљеника или талаца.

На највишем немачком официру у Крагујевцу – мајору Паулу Кенигу, било је да изврши ову наредбу. Прва хапшења у Крагујевцу су почела 18. октобра 1941. године. Несрећни мушкарци, претежно Срби, али и Јевреји и Роми, извлачени су из кућа, богомоља, школа, њива, радњи, све дотле док број њихових глава није задовољио фашистичку осветничку глад.

Крагујевац, завијен у црно, и дан данас одише мирисом жртве ових мученика. Неми хук који одјекује Шумарицама, држаће час генерацијама и генерацијама, док год буде света и века. Главе које су некоме биле отац, син, брат или муж постале су једва хиљадити део дуга који је требало платити. Милан, Драган, Видан и Јован постали су „један“, „два“, „триста шездесет осам“ или „хиљаду двеста двадесет три“. Број у низу осталих. Четири дана је трајало хапшење, бројање и стрељање.

Од 18. до 20. октобра стрељани су углавном становници околних крагујевачких села, док је градско становништво пострадало 20. и 21. октобра. Високи официри немачке војске који су били задужени за руковођење овим крвавим пиром, пре рата су се бавили просветним радом. Мајор Паул Кениг је био професор у протестантској теолошкој школи, а капетан Фриц Фидлер директор Високе техничке школе.

Од њиховог просветног рада историја је упамтила масакр над недужном децом, ђацима крагујевачке гимназије. Збијени у три топовске шупе, уплашени, смрзнути, гладни и жедни, осуђени без суда и пресуде, ђаци, сељаци, радници, чиновници, професори, лекари, трговци, оци… чекали су свој смртни час.

У последњим тренуцима свога овоземаљског живота, дрхтавом руком исписивали су последње поруке и поздраве својим најмилијима. Божидар Милинковић, мајстор, на полеђини радничке књижице је написао: „Мила Ружице, опрости ми све на последњем часу. Ево ти 850 динара, твој Божа“. Лазар Петровић, радник, оставио је своју поруку на полеђини старе дописнице: „Драга Лело, Секо и Бато, куцнуо је задњи час, опростите свом тати. Љуби вас све Лазар. Хтедох се сликати с тобом Лело, али ти одгоди. Жао ми је”. Отац и син, Никола и Александар Симић стрељани су заједно. Отац Никола, инжењер, је записао: „Ја и Аца одлазимо заједно. Љуби вас отац, живите у слози”.

Порука Радисава Симића је гласила: „Збогом Мицо, ја данас погибох. Збогом срце, последња ми мисао на тебе. Буди срећна, сине, и без мене. Збогом, Радисав”. Лазар пише: „Миро, пољуби децу уместо мене. Срца моја и душе моје. Слушајте маму, децо, и чувајте се. Љуби све. Збогом занавек. Ваш тата Лаза“.

Гимназијалац Павле Ивановић, писао је оцу, не знајући да је и он заробљен: „Тата, ја и Миша смо у топовским шупама. Донеси нам ручак, неки џемпер и ћилим. Донеси нам у теглици пекмез. Паја. Тата, иди код директора ако вреди”. (Отац Павла Ивановића је стрељан дан након свог сина). Други гимназијалац је успео само кратко да запише: „Драги мама и тата, последњи пут”.

Једна кратка порука написана руком општинског књиговође Јакова Медина, само у једној јединој реченици описује читаву трагедију тог ужасног рата, неправде и покоља на сопственом прагу: „Лебац сутра немојте послати“.

Хлеб, као симбол живота, и рат, који је симбол смрти и глади, овом човеку ставља на савест бригу да се онај комад који је њему за живота намењен, сутра удели неком другом. И то је све о чему он у овом тешком тренутку пише. Не поздравља се ни са ким, не тугује ни за ким, не тражи никоме ништа, а живот оставља живима. Масовно стрељање почело је 21. октобра у 7 сати ујутру.

Да је међу немачким војницима ипак постојао и макар понеки случај човечности и саосећања у овој трагедији, сведочи податак о спашеном животу гимназијалца Јована Вељковића. На списку за стрељање нашло се име младе Милице Панић-Вељковић, тек удате за крагујевачког комунисту Кажимира Вељковића. Како ње у крагујевачкој евиденцији још увек није било под презименом Вељковић, уместо ње, грешком је убијена 58-годишња Милица Вељковић, удовица генерала Вељковића.

Њен шеснаестогодишњи син Јован, био је међу ухапшеним гимназијалцима, који су вођени на стрељање. Из необјашњивих и никад разјашњених разлога, један немачки војник је пришао Јовану Вељковићу, извукао га из колоне и тако му спасио живот.

Долине Сушичког и Ердоглијског потока у Шумарицама одабране су за место погубљења јер је бег одатле био знатно тежи, а ради веће сигурности да ће метак стићи до заробљеника који би евентуално покушали да беже, митраљесци су распоређени на падинама потока. Стрељање је трајало пуних седам сати.

Групе недужних људи и деце, цивила, одлазили су мирно и спокојно на место свога погубљења, као што одлази јагње на заклање, или, како види Десанка Максимовић – „као да смрт није ништа“. Свесни да сурову реалност тренутка не могу да промене, мали и велики, стари и млади, зрело и достојанствено су понели цену улоге која им је у том моменту „цивилизације” намењена. Улога недужних жртава фашизма. Најмлађа жртва био је дечак старости 11 година и 11 месеци. Након седам сати непрекидне паљбе, 21. октобра 1941. године у 14 часова, Крагујевац је занемио.

Пуцњи су утихнули а убијање је прекинуто. Преосталих 350 живих, колико је остало у топовским шупама, било је дужно да под хумке земље закопа овај несносни злочин, који и дан данас одјекује Шумарицама и светом, и опомиње на звер која се може родити у човеку, ако пренебрегне чињеницу да је створен по образу и подобију Божјем.

Иако није било дозвољено обележавање гробова и приступ страдалима, Крагујевчанке, мајке, жене, сестре и ћерке су се ноћу крадом провлачиле до Шумарица и пребирале по мртвим телима, тражећи своје најближе. У локвама крви препознавале су најмањи трзај живота и најтиши откуцај била. Захваљујући њима, осморо рањених је преживело злочин.

Поједини историјски подаци наводе да је цео батаљон који је извршио стрељање у Шумарицама послат на одмор, због психичких поремећаја.

Прво опело и помен пострадалима одслужено је 22. октобра 1944. године, дан после ослобођења Крагујевца.