МОЈЕ СЕЋАЊЕ НА СВЕТОГ АВУ ЈУСТИНА

Љубомир Ранковић, ђакон

                                              МОЈЕ СЕЋАЊЕ  НА СВЕТОГ АВУ ЈУСТИНА

Свако људско  биће своје прве и најмилије успомене и сећања веже за родни дом и нежна родитељска окриља, који остављају најдубље и одлучујуће трагове у његовој души. Место и време рођења нису ствар слободе човековог избора. Они се јављају као дар Промисла. Незаслужени дар, који се целим животом заслужује и одужује. Рођен сам у месту и парохији, којој припадају две највеће српске светиње, манастир Ћелије и манастир Лелић. Живео као савременик два највећа српска светитеља – Светог Владике Николаја и Светог оца Јустина. Господе, какав дар!, таворским усхићењем узвикујем, и скрушеним шапатом целог живота захваљљујем на том дару.

Манастир Ћелије и црква у Лелићу, од раног детињства изгледали су ми као средишта света и срчике мога бића, које сваки мој корак призивају себи и све најлепше и најбоље у мени, сваким треном подсећају на себе. Лелићске светиње постале су моја животна одредница и центар, духовна осовина и вертикала мога бивствовања. Искуство таквог духовног средишта у раном детињству, одредило је цео мој живот, и ту се до данас ништа није променило. И данас их осећам у себи као свој извор и своје ушће. Цео земни ход доживљавам као мојсијевско лутање и странствовање по пустињи и земљи далекој, у ишчеку да се коначно вратим и скрасим, где ми је место и одакле је све моје почело и потекло.

Од најранијег детињства моју машту заокупљала је бајка о чудном свецу који је од некуд дошао у наш манастир и у њему живи као заточеник. Не иде нигде, не разговара ни са ким. Ноћима бди на молитви, дању пише. Уз часни пост не једе ништа осим неколико зрна пшенице и мало воде. Највећи живи мудрац. Има три доктората, други су тврдили да има пет, а неки наши сељаци клели су се, да поуздано знају да их има свих седам. Име му је отац Јустин. Са њим у манастиру живе неке чудне девојке, калуђерице… Бића слична анђелима… Не удају се, не рађају децу, а сваким даном их је све више и више. Имају мајку. Зове се игуманија Сара.

Када бих са групом мојих сељака, ишао понекад у град прашњавом сеоском џадом, држећи се скута материна, чим би угледали манастир са Марковца, застајали би као укопани. Три пута би се прекрстили и поклонили. Мајка и друге жене су нешто шапутале, а онда би очи подигле горе, пут белих облака и плавих даљина, као да изнад њих виде манастир. А оно доле у хучној клисури Граца, само је одсјај, сенка, привид. Чврсто сам поверовао да манастир једино и може бити горе, изнад облака, у плавим даљинама.

Имао сам пет година, четири месеца и двадесет три дана, када ме мајка на Благовести, пред полазак у школу 1958. године, повела у манастир на причешће. Моја дечја машта није ме изневерила. Ступивши у храм ступио сам на небеса. Пред мојим очима оживео је и умножио се иконостас моје домаће цркве. На источном зиду наше трошне сеоске куће чатмаре, биле су три иконе у простим дрвеним рамовима, пред којима смо се уочи петка и недеље молили Богу. У средини била је крсна слава свети Ђорђе, десно Света Тројица, наша преслава, лево Пресвета Богородица.

Улазећи у стари манастирски храм са мајком, сав у трепету пред тајном, запахнуо нас је небесни мирис тамјана и анђелска песма монахиња. Пришли смо целивајућој икони. Када ме мајка подигла да целивам светињу, тог тренутка из олтара излазио је седи старац светла лика. Десно је стајало јато монахиња и анђелском песмом дочекивале његов излазак. Та сцена се заувек урезала у моју детињу душу. Као да су оживели ликови светаца из мог дома. Оживели и изашли из почађалих рамова. Појавили се овде пред нама. Светли Старац ми је личио на Бога а монахиње на Богородице. Прво семе речи Божје, мало сићушно, пало је тада први пут на моју душу. Ништа нисам разумео. Ни шта говоре, нити шта певају. Мене је занела небеска сцена, звук и неодољива харизма светлога Старца. Тај талас ме захватио, понео и подигао. На том таласу путујем кроз време и простор, живим све ове године и деценије мога века.

Подједнако дирљива и узвишена била је слика мојих комшија сељака – Ранисава, Величка, Десимира, Првослава, Радосава… Сури и кошчати ликови  ратара, испијени од кише и сунца у борби за опстанак и голи живот, на посним потповленским брдима, пољима и потесима, где лето мирише на зиму а пшеница на глад, тајном светиње храма били су преображени у ликове са фресака светих ратника и на мог светог Ђорђа. Са бледих и испијених усана, са којих се за плугом, косом, српом, сваким печалним радом, откидао и лио чемерни жуч гнева и псовке, сад су шумили умилни молитвени шапати, које су се овде у храму јављали као ехо анђелског певања ћелијских сестара.

После свете службе и причешћа, чекали смо у дугом шпалиру од храма до конака, да прође старац и да нас благослови. Наишао је. Сав је био светлост. Лице му се зарило чудним сјајем а очи смешиле неким унутрашњим осмехом небеске радости. За њим су ишле монахиње. Белих и светлих лица уоквирених црним марамама. Гореле су и светлиле небеском радошћу као буктиње.

Кад наиђе поред мене Старац се заустави.

– Како ти је име чедо? – саже се и ухвати ме испод пазуха и подиже изнад своје главе. Високо…

Не умедох ни реч изустити.

– Зове се Љубомир, оче – одмуца тихо моја мајка.

– Добро, добро, сестро, хоћу од њега да чујем. Зна он. Није заборавио. Како ти је име?

– Љубомир – рекох гласно.

Страц ме пољуби у главу и полако спусти испред себе на земљу.

– Лепо српско име Љубомир. Љубав и Мир нека те прате кроз живот… Тебе синко, све нас и све људе и народе на земљи – узвикну живахним гласом и подиже руке према народу и небу. Као у храму.

Старчеве речи и благослове сложих у срце . Живим са њима и од њих, од онда до данас… са њима ћу живети до последњег свога даха. Оне ће бити мост судбине моје душе, кад закорачи из времена у вечност.

Да ли ће издржати кораке, обремењене теретом људског живота?