НА ГАЗИМЕСТАНУ

mladen-st-djuricic
Младен Ст. Ђуричић

(Младен Ст. Ђуричић (1889-1987), шабачки писац, песник, ратник, капетан војног брода на коме је, уз највише војне почасти, спровео ратног заробљеног немачког фелдмаршала Аугуста фон Макензена, команданта немачке војне армаде која је 1915. године, бомбардовала Београд и окупирала Србију. Прекаљени ратник био је чест гост владике шабачко-ваљевског Јована Велимировића на црквеним свечаностима широм Подриња и Посавине. Са нестрпљењем се чекала његова здравица за трпезом. Говорио је стилом старих искусних оратора – надахнуто, узбудљиво, потресно – сведочећи о богатим ратним искуствима и сусретима са знаменитим личностима своје епохе. Поводом његове смрти, Часопис Глас Цркве је у Божићном броју 1987. године, уместо некролога објавио ово ратниково сећање на догађај на Газиместану и песника Милана Ракића. У суморним данима наше свакодневице у којима се прелама и решава судбина Косова и Метохије, нека овај текст старог ратника буде надахнуће нашим генерацијама и подсећање са каквим је заносом и каквом ценом плаћана слобода свете косовске земље у нашој ближој и даљој прошлости).

Једна успомена
на великог песника

Седело нас је четворо око песника Ракића, који у нашем друштву није био ћутљив, свестан колико нас почаствује својом фином изграђеном мишљу и неупоредивом фразом. Слушали смо, слутећи да га за дуго нећемо имати у друштву. Веровало се да је тешку болест заувек избегао срећном операцијом, али се говорило да ће нам га отети политика и крупне државне потребе.

Господствен и питом, мило и освојно осмехнут, мушки речит, – тог вечера био је и раскошно издашан, као да је пред малим скупом довршавао изграђивање свога великог песничког дела. Није то било мало задовољство слушати онога који је умео рећи, у име прелазног покољења

„…нико неће знати

Да некад бесмо први, ма да мали,

Колену нашем да смо, као мати,

Нов језик с новим осећањем дали…“

 

Наметала се отмена исповест Вечитог путника:

 

„Ко раскинут ђердан, снизали се моји

Дани, разбацани, туђи један другом.

И у луталачком мом животу дугом

Нигде један спомен уз други не стоји.

 

Сад сам силом ћуди, Госпо, не знам чије,

На северу мртвом, где се мрзне море,

Где ни једна тица пропевала није,

Где прастаре шуме никад не шуморе,

И где снежне јеле што столећа броје

Као беле дувне непомично стоје…

……………………………………………………..

Али сад! Још једном! Душа ми је рада

Добре моје земље и њезиних дражи, …“

Увек службом одвојен од своје вољене земље, да ли је овај човек икад сазнао – колико је својом поезијом утицао на своје покољење, оружајући га за велики ослободилачки поход?… Да ли је до њега, у далеке земље, стизала вест о томе, с каквим се заносом, целу једну деценију, опијала наша омладина тучном визијом његових: „Оклопника мрких, без мане и страха“, и оном сјајном заклетвом, којом је песник скидајући љагу са свога покољења, витешки се заветовао:

„Неозарен старог ореола сјајем

Ја ћу живот дати, отаџбино моја,

Знајући шта дајем, и за кога дајем…“

Па недостижне визије деспотице Јефимије, оличења песникове судбине, судбине свију правих и великих осећања; па ископане очи краљице Симониде које још сјају, и које ће још сјати и водити њен народ, као далеке звезде чији се сјај не гаси, иако одавно не постоје…

За време његовог петогодишњег председниковања у ПЕН клубу, ако се ко и усуди да проговори о његовој поезији, Ракић би му одмах и отмено одузео реч, наводећи Дучића, или наизуст, са богатим знањем језика, рецитујући дискретно и отмено Ига, Ламартина или коју другу од својих француских симпатија.

Ипак се одважих да га упитам:

– А да ли сте слушали како Вас рецитују?

Мало изненађен. песник се осмехну и обори главу.

– Чуо сам… Писао ми је Грол (Милан Грол, бивши министар, песников зет и велики пријатељ), и још неко.

– А Ви никад нисте имали прилике да то онако, са стране, непознати…

– Јесам. Доживео сам једном и то, доживео… И, ако баш хоћете – нећу крити: то ми је био највећи дан у животу… Али то није било у Србији… тадашњој Србији, већ… –  и глас му постаде друкчијим. – … Догодило се оног дана, кад ме је судбина поново вратила на Косово, на ком сам дотле службовао. После првих чарки и сукоба маршовао сам с нашим добрим сељацима, и с њима заједно осећао се као да први пут ступам на ту земљу…

–  Како!… Зар Ви нисте били ослобођени војне обавезе, као…

Пресече ме осмех, пун фине ироније.

– Зар је и тада некога могла задржати каква друга служба! Или то, што није служио рок у војсци! – Али дивни Ракић то не изрече, већ мирно продужи – Оставио сам конзулат у коме више нисам имао шта да радим, па сам узео пушку. Дакле, избисмо на само место Косовске битке.

С десне стране гудио је Лаб, пун нове снаге од јесење кише, и журио да однесе велику вест. С леве, на брежуљку, слегало се замишљено Муратово турбе… Постројише нас. У пратњи штаба појави се командант.

– Јунаци моји, знате ли – где се налазите? Знате ли како се зове ово место?

У збијеном строју лупкарала је пушка о пушку, затезале се ремењаче.

– Овде, где ми сада стојимо, на Видовдан 1389. године, – истог дана и истог сата, – погинула су оба цара!… То је Гази-Местан, на ком је Обилић… Јунаци моји, ви сте данас спрали Косовску срамоту са Српског имена, ви, ослободиоци петстолетног робља, ове свете груде… Јунаци…

Око мене попадали војници. Погледам: љубе земљу!

Ваљда сам се и ја био сагнуо, кад нисам приметио – откуд изиђе млад официр са исуканом сабљом. Стаде пред команданта, поздрави, рапортира нешто па се окрете строју. Диже сабљу и поче громко:

– На Газиместану, од Милана М. Ракића.

Прво ме издаде слух, па онда и вид.

Испред мене се подиже брег са турбетом, зави у црвено и остаде висећи као пламена застава. Иза нас, из вихора стиже:

„Данас нама кажу, деци овог века,

Да смо недостојни историје наше,

Да нас захватила западњачка река,

И да нам се душе опасности плаше.

Добра земљо моја, ЛА–ЖУ!…“

Исказа ме целог – планина!… Од узвика се ломило небо. Нова и млада Србија слави Ускрс, а ја?…

С муком сам се држао на ногама. Више осетих, но што видех, кад се неко одвоји из моје јединице, и у трку, стиже пред команданта:

– Господине пуковниче, тај који је испевао ову песму, овде је с нама… Ево га позади, с бомбама… у одреду Војводе Вука.

– Добровољац Ракић – напред!

Чуо сам све, али нисам могао ни да коракнем. Чак ни да отворим уста. Рукавом од шињела заклонио сам лице и пустио сузе… први и последњи пут тада.

– Гос’ин пуковниче, не може… од узбуђења!

Неочекивани звук трубе скиде ми руку с лица. Командант је већ био извадио сабљу.

– Пук мир-но! На ле-во – круг!… Поздрав песнику Милану Ракићу…

… Шта је даље било, – не знам.c

glas-crkve- milan-rakic
Песник Милан Ракић