НИКОЛАЈ И ТАГОРЕ

Поводом 140-годишњице рођења Светог Владике Николаја (1881-2021) и 160-годишњице рођења индијског песника Рабиндраната Тагоре (1861-2021).

Славни индијски мудрац, песник и писац Рабиндранат Тагоре, први нобеловац књижевности изван европског континента, највећа светска харизма новијих векова, на позив свог пријатеља из лондонских времена, Владике Николаја Велимировића, у оквиру своје велике европске турнеје посетио је Београд 14. новембра 1926. године. Његов долазак био је највећи културни догађај у међуратном периоду Краљевине Југославије. Дошао је у Србију као свој међу своје. На железничку станицу изашао је цео Београд да га дочека, види и поздрави. Жардармерија је једва правила ред и обезбеђивала шпалир којим је пролазио славни Индијац. Београдска штампа опширно је извештавала о тој посети, пратила сваки његов корак и бележила сваку реч.

Шапчанин Станислав Винавер, књижевник и преводилац, разговарао је са њим два сата, о актуелним темама култура истока и запада, о Европи и Азији, фашизму и бољшевизму, о поезији и књижевности, ословљавајући га „Мајсторе“. Разговор је објављен најугледнијем и најтиражнијем дневном листу „Време“.

Тагоре је стигао 14. новембра увече. Сутрадан је држао предавање на Коларцу и на Универзитету. Читао је поезију на бенгали језику и присутни су скоро у потпуности, без превођења, разумели скоро сваку реч, због фрапантне сличности са српским језиком. Посетио Пен Клуб и вечерао са Краљем Александром. Био је са породицом. Супругом, ћеркама, зетом и унуком Алоканандом Митер.    

У пет поподне 16. новембра 1926. у Дому Хришћанске заједнице младих људи, Тагореа је дочекао још један велики песник – Владика Николај Велимировић. Уз речи срдачне добродошлице поздравио га је као „блиског рођака из далеке Индије“ и додао:

„Ја вас поздрављам не у име Југословена, или Балкана, већ у име целе Јужне Европе, која сматра за част што је удостојава посете тако велики песник и човек из велике земље Индије, која све више ступа напред. Индија је земља хришћанска без Христа; иако таква, она из дана у дан рађа све веће људе, чијој величини почиње да се диви цео свет. Ми смо срећни, велики песниче, што смо Вас могли познати и лично, како смо Вас већ раније у многоме могли познати кроз Ваша велика дела“.

Одговарајући на добродошлицу Владике Николаја Тагоре је рекао:

„Врло сам срећан што могу да видим народ који се својим осећањем много разликује од осталих европских народа. За вашу љубазност не могу вам изјавити довољно своје захвалности. Ја волим овај народ јер спонтано осећа, и има топло срце које уме да одушеви. Како је дивна ствар бити толико вољен и знан у једном свету у који никад ниси сањао да ћеш доћи. Осећам се као птица која има два гнезда, на две супротне обале. Срећан сам што се налазим у овој земљи пребогатој љубављу“.

Потом су се два горостаса задржала у дугом разговору „о религијским и културним традицијама српског и индијских народа“.

Извештачи још наводе „да су Песник и Владика били идејно увек сагласни“.

До краја живота Тагоре више није посећивао Србију, али је одржавао контакте са Николајем. Из тог пријатељства, настало је славно Николајево славно дело „Индијска писма“. Иначе поема славног Индијца „Гитанџали“ (Приношење) и „Молитве на језеру“ Николаја Велимировића, представљају два златна крила једног истог Духа који спаја мудрост, срце и душу Истока и Запада.

Одласком Рабиндраната Тагоре из Београда Србија није заборављена. Љубав према Србији и српском народу у кући славног песника преносила се са поколења на поколење.

Угледни светски научни филолошки и језички часописи отимали су се о текстове даровите и образоване Тагореове унуке, која је била признати филолог светског гласа. Без устезања и комплекса она је на објективан начин писала о природи и својствима народа света. У њеном фокусу, на првом месту био је санскрит – језик њених предака и бенгали, на коме је писао њен славни деда.

Алокананда Митер је унука славног песника Тагореа, који је писао на бенгали језику. Као студент на Оксфорду, а затим и директор Института за статистику у Калкути, она је више од тридесет година изучавала српски језик, о чему је написала: „Као студент словенских језика на Оксфорду, раних педесетих година, приметила сам извесну сличност између бенгали и српског језика, а касније, кад сам преводила српску постреалистичку поезију на енглески језик, постала сам сигурна да дубока веза мора постојати између ова два језика (српског и бенгали) и да она вуче своје порекло из санскрита“.

После опсежних проучавања, госпођа Митер је доказала да су од живих језика санскриту најближи српски и бенгали. О томе је у Калкути објавила и научни рад. Изнела је да је око 20 одсто речи српског језика и санскрита исто, а још око 10 одсто је слично. Значи после више од три хиљаде година од раздвајања, српски језик чува око трећине речи коришћених у древним Ведама.

Дубоку повезаност санскрита и српског језика потврђују и ови примери: будхи – буди, баба – баба, бедана – беда, бег – бег, бхрата – брат, цхури – цура, дао – дао, даин – дан, даду – деда, дебар – девер, дхум – дим, јар – јара, јат – јато, калем – калем, кос – кош, кхар – квар, лахор – лахор, ами – ми, мрита – мртав, муцки – мучки, мук – мук, нага – наг, пхена – пена, прија – прија, патх – пут, раси – раса, стхан – стан, сатра – шатра, тама – тама, тат – тата, три – три, видха – вид…’‘

Задатак наше науке, јесте да преведе ово значајно дело унуке великог Индијца. Нема сумње, то ће унети неопходну ведрину у магле, сенке и привиде наше историје, која је настајала у врло нерегуларним условима и ванредним приликама, писана увек пером „победника“ или под бруталним идеолошким диктатом.

Време је за историју која не прерађује него изграђује! То мора бити превасходни задатак нашег поколења.

Рабинтранат Тагоре