ПРОПАСТ ТЕБИ ОД ТЕБЕ ИЗРАИЉУ

Патријарх Павлe заточник Косовског Заветa

Архијерејска служба на Косову и Метохији био је, уистину, голготски пут владике рашко-призренског Павла.Вест о избору за епископа, затекла га је на хаџилуку у Светој Земљи 29. маја 1957. године. Хиротонисан је у Београду 22.септембра исте године, а одмах затим, 13 октобра, устоличен је на трон епископа рашко-призренских у Призрену.

 И у црквеном и у државном погледу одлазак на службу у ову древну српску област, нажалост, значио је „одлазак у Сибир“. Једно је Косово као симбол, завет, заклетва, знамење, мит, епопеја…а друго је живот на Косову међу Албанцима, крајње специфичним народом чудне ћуди, увек резервисаним према Србима, јаког племенском менталитета, притиснут урођеном физичком и менталном ксенофобијом, увек резервисан, неповерљив и на дистанци према свим другим народима неалбанцима. Немогуће је, ономе ко није живео на Косову и Метохији и упознао тамошње прилике, ни изблиза дочарати стварност живљења међу албанским народом, чији је менталитет и племенски модел живота, сушта супротност свему ономе што одликује вредности европске цивилизације.

Српски песник и мудрац, дипломата и путописац Јован Дучић, полиглота и врсан познавалац историје и културе европских народа, једним својим записом у путописном делу „Градови и химере“, путујући лађом Отрантским пролазом, дуж албанске обале, најбоље је илустровао карактерне црте албанског народа и њихове земље:

„Албанија је сива и гола. Гомила камења у којој се легу змије и Арнаути. Некад су стари Грци овде били поставили пакао, Хадес, пре изградње свога политеизма. Међу овим кршевима и кроз непроходне кланце, текао је у своје време, страшни Ахерон, који је водио у подземни свет. Народ који данас овде живи јесте, међутим, и данас најнекултурнији део европског људства. Он је одувек био на путу свих рушилаца и паликућа. Жубор реке Скумбе, који данас пресеца тај меланхолични предео, није веселији од жубора старог Ахерона. Земља крвне освете, земља без свог фолклора, своје музике, песме и приче, без иједне личности епске, или религиозне. Народ поносит али суров, без једног културног центра и без једног језика.

Проклет је међу народима: јер хиљадама години живи поред најкултурнијих раса Хелена и Римљана, а није ништа сам створио, нити ишта примио од других. Од Грчке га деле само долине и брегови, а од Италије скоро један мореуз, па је ипак остао најнепросвећенији део европски… Данас тамо влада муслиманство, и чује се један ружан језик којем цела лингвистика савременог света не може да пронађе извор ни место у класификацији… У доба препелазгијско, средиште неба и земље био је тада један арнаутски брег Томарос, Олимп ондашњег грчког света и први престо Зевса. Свемир се одиста променио, али на штету арнаутску. Зевс је пао не оставивши овој невеселој Албанији ни једну једину благодет свог владања космосом“.

Доласком Турака на Балкан и сломом српске немањићке државе, за српски народ настала су велика искушења током вишевековног ропства. Иза Проклетија, као несавладиви поводањ у таласима се преливао албански живаљ на плодне просторе јужне Србије широм Косова и Метохије. Народ без традиције и идентитета брзо и лако је прелазио у ислам, користећи привилегије и олакшице отоманске власти. Арнаутски потурчењак Синан Паша из села Топојане региона Љуме у данашњој  Албанији, порушио је монументални манастир Свете Архангеле код Призрена, задужбину српског Цара Душана и од њеног клесаног камена и од декорисаних капитела подигао џамију у Призрену 1615.године.

Ослобођењем од Турака 1912.године, српска држава није водила мудру политику на Косову и Метохији. Ишло се из грешке у грешку, и у доба Краљевине и у доба Социјалистичке Југославије. Необјашњива је српска ирационалност у косовометохијској политици. Услови за живот Срба на свом древном простору постајао је све тежи и тежи. Ређали су се напади на српски православни живаљ и његове светиње. Из године у годину, бивало је све теже и горе. Настало је велико исељавање пред арнаутским зулумима и притисцима. Нарочито у периоду после Другог светског рата.

Примивши на управу Рашко-призренску епархију која је територијално обухватала косовометохијску област, Владика Павле суочио се са тешким стањем српског народа, не само у црквеном него у свеукупном животу. Уследили су његови редовни годишњи извештаји Светом архијерејском сабору о бројним проблемима и тешкоћама које преживљава српски народ и његова црква. То је био „глас вапијућег у пустињи“. Патријарх Герман и Синод извештавали су о свему надлежне органе Југославије и Србије, али никаквих реакција није било. Стање је бивало све компликованије и неиздржљивије за српски живаљ.

Сам Владика Павле трпео је од Албанаца честе физичке нападе и телесне повреде, шиканирања на улици и јавним местима, добацивања, вређања и претње. Нападани су монаси,монахиње и свештеници. Верни својој заклетви и везани одговорношћу за поверени народ пред Богом и историјом, упркос великим опасностима по властити живот и живот својих породица, ниједно свештено лице није напустило Косово и Метохију. Уз своје свештенике остајао и верујући народ. Државни службеници, чланови комунистичке партије, главни пропагатори „братства и јединства“, продавали су своје куће и земљу и бежали са Косова, остављајући свој народ на милост и немилост помахниталом арнаутском терористичком сепаратизму, у све компликованијим приликама и неприликама на Косову и Метохији.

По поменутим извештајима Владике Павла, Срби комунисти су били већи проблем за српски живањ од Албанаца. „Потурица гори од Турчина“, стара народна изрека обистинила се, нажалост, и овом приликом на најтрагичнији начин. Особито су Срби комунисти насртали на српске светиње и имовину Српске православне цркве, да би тиме показали „високу свест“ и поданичку оданост својој партији и њеном вођи. Њихова непочинства широм Косова и Метохије, са именима и презименима,налазе се у поменутим извештајима, као најсрамније сведочанство о издаји свога народа и своје земље.

„Подсетио  бих, на пример“, пише у свом извештају владика Павле „да спомен храму Ђаковици(1950)нису срушили Шиптари, већ политички активисти међу Србима,  скупљајући потписе грађана,чак и међу појединим свештеницима. Грачаница није дирана за време италијанске  окупације, али је тај манастир, једна од највећих светиња, не само Косова, једно време био и истражни затвор нове власти после Другог светског рата. Хапшенике су држали чак  и у припрати хладне цркве, а не верујем да би се ико други усудио да је тако  скрнави као сироти Србин, разметљив у  улози иследника…Утицајни српски комуниста подигао је стамбену  зграду у порти цркве Светог Козме и Дамјана у Призрену.“

Владика Павле, трпео је тешке личне увреде и нападе од Шиптара. Није могао  проћи улицама Призрена од вређања  и добацивања албанске деце. Ишли су за њим, вукли га за мантију,  покушавали да му скину камилавку вичући, између осталог: „Поп маљер, поп баксузи“, „Поп, поп, трнокоп, месинџери ме коноп“.  Што у преводу значи:„Поп, поп, трнокоп, обесиш се о конопац“. Вређаног, попљуваног, бичеваног и распетог, владику Павла ништа није спречило да служи своме народу и Христу  Спаситељу. Попут свога Господа, био је величанствен у праштању и у најтежим тренуцима молио се за заблуделу  и заведену децу, голготским молитвеним шапатом: „Боже,  опрости им јер не знају шта чине!“

Свети синод, преко верске Комисије, обавештавао је високе државне  званичнике Југославије о шиптарским злоделима. Једну синодску делегацију, у којој је био и владика Павле, примио је председник државе Јосип Броз. На владичине убедљиве речи, очигледне доказе и сведочења  о страдању српског народа на Косову и Метохији и о свом личном страдању,  председник је хладнокрвно и цинично одговорио:„Владико, немојте да се мешате у политику и политичке ствари.То није за Вас. На Косову ми имамо своје људе који нас свакодневно о свему обавештавају. Тамо је све у реду“. Српски функционери који су присуствовали састанку,  поданички су се осмехивали и климали главом у знак одобравања  и сагласности са ставом свога „вољеног вође“. Напуштајући председничку резиденцију, владика Павле пресекао је непријатни мук обративши се патријарху  Герману речима бола:„Пропаст теби од тебе Израиљу!“ Патријарх и остали чланови Синода су немоћно климнули главама, потврђујући горку истину о злосрећној судбини свога народа.

Уследило је паљење манастира Пећке Патријаршије 1981.године, после чега су почели учестали немири и демонстрације. По речима Владичиним: „Преко хлеба покрајине, тражена је погача републике“. Уследили су и оружани сукоби, а потом стравично бомбардовање Србије од стране 19 најмоћнијих земаља света. Кумановским споразумом окончана је НАТО агресија. До данашњег дана, уз све напоре српских државних власти, није се дошло до повољног решења косовског питања.

Као поглавар Српске православне цркве, Патријарх Павле је као добар познавалац косовометохијских прилика, настојао да помогне и пружи свој допринос у изналажењу решења у хришћанском и јеванђелском духу, на добро оба народа – српског и албанског,али све је остало без резултата. Отишао је са овог света са живом косовском раном на срцу и души. Уздајмо се у његове молитве пред престолом Свевишњег, да Господ учини оно, што ми недорасли и немоћни, спетљани својим манама и слабостима, нисмо у стању да учинимо.