ШАБАЧКА ГОЛГОТА

глас-цркве-Спомен_чесма_у_Јарку

Спомен чесма у Јарку

КРВАВИ МАРШ У ЈАРАК

Церски четнички одред Драгослава Рачића извршио је у понедељак 22. септембра 1941. године напад на немачки гарнизон у окупираном Шапцу. Напад је одбијен и четници су се повукли према Церу. Због претрпљених губитака и жртава, злогласни немачки генерал Франц Беме, наредбодавац масовних стрељања у Краљеву и Крагујевцу, издао је наредбу: „У среду 24. септембра, 342. дивизија има на препад да покупи у Шапцу све мушкарце између 14 и 70 година и да их пребаци у концентрациони логор, који ће дивизија подићи северно од реке Саве“. Почео је детаљан претрес од куће до куће, од улице до улице. Заробљени су сви затечени мушкарци и одведени на пољану Михајловац крај Саве, данашње вашариште. Ненасито жедни српске и словенске крви, германски варвари – потомци Фридриха Ничеа и Макса Вебера, демонска ишчадија и горки плодови протестантске и римокатоличке етике, вандалски су пустошили, пљачкали и палили градске куће, и током акције на најбруталнији начин
побили 47 недужних грађана. Са њима био је и остарели прота Петар Рађеновић, избеглица из Босне.

Међу заробљенима у рацији било је 46 свештеника и десетак црквених службеника. Сви шабачки свештеници поделили су голготско страдање са својим народом. Ту је био велики број избеглих свештеника са својим народом из Хрватске и Босне, који су нашли уточиште у Шапцу и Шабачкој цркви. Избегли су усташки нож али су у Шапцу имали прилику да се сретну са фашистичким зверствима „усрећитеља“ и твораца нове Европе и новог светског поретка. Фашисти су заробили 4.410 мушкараца у граду. Одмах су их предвече пребацили преко Саве у село Кленак, где су провели две ноћи под ведрим небом. Одатле су у петак 26. септембра, кренули усиљеним маршом у колони по пет у сремско село Јарак. Пут дуг 23 километра прешли су за 4 сата. Изнемогли и болесни, који би падали од тешких напора, на лицу места су ликвидирани. Мучки је убијено 120 невиних људи. Пут у Јарак обележен је лешевима и гробовима.            

Шапчани су смештени у импровизовани логор на крају села Јарак, са леве стране пута Шабац – Рума. Мештани су им, ризикујући своје животе, доносили воду која је била најпотребнија. На интервенцију ђенерала Милана Недића, председника квинслишке владе Србије, заробљеници су враћени у Шабац 30. октобра. Скоро половина њих, 2.100 на броју, смештени су у војни логор у шабачкој јужној касарни као таоци. Почетком октобра немачки фашисти све су их стрељали у знак одмазде – „сто за једнога“. После рата, Шапчани су подигли чесму захвалности у центру Јарка, са дирљивим натписом: „За воду, за љубав, за братство. Захвални Шапчани“.

На самом почетку рата у Шабац је, са великом групом свештеника, избегао од усташа епископ зворничко-тузлански Нектарије Круљ, потоњи митрополит Сарајевски. Њега је у владичански конак братски примио епископ Симеон, са још неколицином игумана и свештеномонаха избеглих из Срема и Босне. У време рације, двојица владика били су црквеним послом у Патријаршији у Београду. Кад се владика Симеон вратио у Шабац, затекао је у конаку усељене фашистичке официре. Настанио се у трошној помоћној кућици поред конака. Ту је живео до краја живота. Кад су фашисти после пораза у рату протерани из Шапца, у конак су се уселили комунисти. Од тада до данас, владичански конак кога је градио шабачки владика Јања (Јоаникије Нешковић) 1844. године, још увек није враћен Српској православној цркви.