СВ. ВЛАДИКА НИКОЛАЈ

ВЕЛИКИ ЈУБИЛЕЈИ

Ове године, одлуком Светог Архијерејског Сабора и са благословом Епископа шабачког Господина Лаврентија, обележавамо трогодишњи јубилеј Светог Владике Николаја Српског:

140-годишњицу рођења (1881-2021)
65-годишњицу упокојења (1956-2021)
30-годишњицу преноса моштију (1991-2021)


Наредних дана објављиваћемо на нашем порталу пригодне текстове о поменутим догађајима из Свечева живота.

ЗЛАТОУСТИ БЕСЕДНИК

Цео живот Светог Владике Николаја, једна је импресивна и непоновљива проповед. Целим својим животом, јединственом личношћу својом, својом харизмом, свим оним што је изговорио и написао, био је и остао истински сведок Бога Живога и златоусти проповедник  Васкрслог  Христа.  Свеукупна Владичина писана заоставштина, још увек неприкупљена и непроучена, усмено народно предање и сећање на њега и о њему, није ништа друго до громогласна проповед о Богу. Црквени амвон и предикаоница, родно место су сваке Владичине усмене и писане речи. Испред и око амвона – Божји народ, хришћани и сви људи целога света и свих времена историје.

Поникао из народа, из географског и духовног средишта Српства, својим изузетним генијем, осетио је и упознао душу, језик, менталитет, све врлине и мане свог народа. Зато су његове беседе и поуке, цело његово стваралаштво, као мелем за српску народну душу. Свештена тајна чари и лепоте његове проповеди, управо је у томе, што је она упућена на тачну адресу српске народне душе, у којој налази свој пуни и громогласни ехо.

„Српска народна душа вековима је муцала све док  у Златоустом Владици Николају није нашла свој пуни израз“ – говорио је свети старац ћелијски Ава Јустин.

Одавно је, још за Владичиног живота, наш народ њега назвао Златоустим. Поређење са Светим Јованом Златоустим које се спонтано родило у масама верних, садржало је у себи неко пророчко предосећање. Између та два хришћанска учитеља постојале су неке дубоке и судбинске везе, извесно духовно сродство које је спајало њихове животе.

Нигде се не може наћи таква и толика снага и силина речи као код Владике Николаја. И нико као он на нашем језику није тако лепо и тако дубоко протумачио Христову мисао. А све то украшено и огрнуто раскошним плаштом поетске реторике. Нигде тако узвишеног стила, обиља стилских фигура и метафора књижевних  украса и поређења,  изванредних  и упечатљивих примера из природе и живота.

Нема сумње, Владика Николај био је од Бога обдарен изузетним даром беседништва. Он је тога био дубоко свестан. Тај скупоцени талант је умножавао, богатио и усавршавао. Као некада у античка времена славни беседници Демостен и Цицерон. Сваку своју беседу најпре би смислио у свом генијалном уму, затим би је брижљиво написао, а потом напамет научио. Напамет  научену беседу сатима би изговарао вежбајући дикцију и гестикулацију. Често је дотеривао и кориговао свој наступ говорећи своје беседе пред огледалом. Свака беседа, дакле, била је стрпљиво брушена као драгоцени дијамант. Дар беседништва Владика Николај је до те мере усавршио, да је са правом назван златоустим и највећим беседником свих времена у нашем народу.

ПЕСНИК

Свети Владика Николај, песник је и најлепша епска песма сам по себи. Цео његов живот и свеукупно његово књижевно и богословско стваралаштво су једна ненадмашна херувимска химна Богу. Кроз сваку мисао, реч и реченицу Владичиног грандиозног дела бруји анђелска песма његове душе. Све је заогрнуто везеном доламом његовог песничког генија, коме је по дубини и богатству сродан једино песнички геније његовог народа.

Снага Владичиног поетског генија није изражена само у стиху. Његово прозно стваралаштво – беседе, чланци, писма, богословска дела и расправе – чак и оне о најдубљим питањима теологије, имају дискретно поетско  ткање и херувимски звон. Славна Владичина дела: Молитве на језеру, Речи о Свечовеку, Једини Човекољубац и Беседе под гором, спадају у највиша поетска остварења хришћанске књижевности.

Владичино песништво је спонтано, дискретно и ненаметљиво. Оно плени људе школоване и нешколоване, религиозне и нерелигиозне. Висока песничка уметност, ретко песничко надахнуће освајају свачије срце. Владичино песништво окренуто је верујућем народу у цркви Божјој. Попут древних црквених химнографа и песника, Светог Дамаскина, Романа Мелода, Јефрема Сирина, Андреје Критског – Свети Владика Николај настоји да кроз сваки стих и сваку песму на најприступачнији  начин  усади  у народну  душу дивна учења и торжествени дух Христове благовести. Његова поезија се јавља као народно богословље у свим његовим преливима и богатствима. Српска народна душа са лакоћом је ухватила интонацију духовне лире Владичине и створена је предивна духовна синтеза народне ширине са Владичином богословском дубином и висином. Између два светска рата, богомољни народ на саборима, славама, мобама и другим светковинама, прихвата и пева песме из духовне лире Владичине. Песме: Помози нам вишњи Боже, Ми недељу празнујемо, Знаш ли ко те љуби силно, постају народне химне. И тако до данашњег дана.

Многим својим песмама Владика је уз своју омиљену фрулу сам компоновао мелодију по народном напеву. Тако писану и компоновану песму предавао је својим богомољцима који су је ширили по народу. И данас Владичина песма није пресахла. Савремени, чак модерни композитори рок и техно стила, компонују музику на Владичине стихове. То све сведочи о трајној вредности Владичиног песничког дела.

ФИЛОСОФ

Своје богословско и философско образовање Владика Николај добио  је  у Европи.  Факултет  богословља  завршио  је  у Берну,  а философије на Оксфорду у Енглеској. Енглеска му је, још као младом човеку, у најеминентнијим својим интелектуалним представницима указивала особиту почаст. Увеличала га је ореолом велике славе. Угледни гибралтарски епископ Харолд Бакстон назвао га је корифејом (атлетом) православља. Епископална англиканска црква у Америци примала га је као свог најмилијег и најпоштованијег, називајући га највећим живим богословом и проповедником хришћанског света. Ипак по конструкцији и структури свога духа, Николај је био и остао много ближи Истоку него Западу.

Свој мисаони философски живот, Николај је почео књигом о Његошу – знаменитом Религијом Његошевом. Та књига, у много чему, одражава у себи дух Његоша, али и дух самога Николаја. Говорећи о Његошу, Николај је исповедао себе. У толикој мери је то добро написана књига, да представља верну слику философског и религиозног духа Николајева. У њој се одједном и потпуно открива главна црта његовог става према свету. У самом наслову књиге: Религија Његошева – рекао је све о себи. Његов став према Богу, према свету и према човеку, јесте везивање и сазнање јединства свега у Богу.

Осећање тајне природе као тајне Божје, исконско је осећање битности Божје у свету.

Друго Николајево дело књижевно-теолошког карактера је Ниче и Достојевски. Између ова два антипода, кретала се Николајева мисао. Ова два немирна генија су изразити творци и представници европске философске мисли модерне епохе. У поменутом делу су на изузетно упечатљив начин приказане супротности између ова два умна горостаса. У овој студији су корени доцнијег Николејвог славног дела Речи о Свечовеку.

Николај Велимировић је дубоко медитативан дух, велике снаге, великих димензија, много више контемплативан него рационалистички. Он није типичан Европљанин, нити је типичан представник беле расе. Он много даље види него што мисао може да досегне. У његовој мисли зато увек има више свежине и новине. У свему што каже, чак и кад је то сасвим старо и познато, има озрачја и светлости новога. У томе је тајна његове личности. Он увек дода себе оном што прође кроз њега. Чак и цитат из Светог писма добија у њему печат индивидуалности, постаје и његова истина остајући верна и стара, знана и опробана.

Николајева философија је философија у Духу Светоме. Он је превасходно философ Духа Светога, религиозни дух по преимућству. Он је сав религија. Сва његова религиозна и философска мисаоност није ништа друго до израз осећања унутарње живе везе човека са Богом и свим стварима. У томе осећању оличена је идеја водиља његовог религиозно-философског дела Речи о Свечовеку. Ову књигу „са седам печата“ још нико није до краја распечатио.

Један руски религиозно-философски  кружок из Хелсингфорса (Хелсинкија), превео је ову књигу на руски језик. Тим поводом настали су бројни есеји и студије на тему Свечовека, међу присталицама кружока. Тематика Речи о Свечовеку је конгенијална руском духу из кога је настала, темељећи се на надахнутим мислима Достојевског и Соловјева. Иначе књига је изразити контрапункт Ничеовој философији Натчовека. Идеја Свечовека је апотеоза религије. Сам Свечовек је религија и оваплоћење апсолутне истине религије.

Од Религије Његошеве до Речи о Свечовеку, провлачи се једна основна мисао и једно основно осећање: Религија је израз личности Николаја Велимировића, а идеја Свечовека, као иконе обећаног  Спаситеља света – Богочовека Господа Христа, је њена највиша визија.