СВ. ВЛАДИКА НИКОЛАЈ

vladika_nikolaj_velimirovic

ВЕЛИКИ ЈУБИЛЕЈИ

Ове године, одлуком Светог Архијерејског Сабора и са благословом Епископа шабачког Господина Лаврентија, обележавамо трогодишњи јубилеј Светог Владике Николаја Српског:

140-годишњицу рођења (1881-2021)
65-годишњицу упокојења (1956-2021)
30-годишњицу преноса моштију (1991-2021)


Наредних дана објављиваћемо на нашем порталу пригодне текстове о поменутим догађајима из Свечева живота.

МУДРАЦ

Не понеси се мудрошћу. Ни туђом, јер није твоја. Ни својом, јер чим си се понео, значи да је немаш много.

Грандиозно стваралаштво Светог Владике Николаја открива нам да мудрац у њему није ништа мањи од религиозног беседника и песника. Дубоке и генијалне Владичине мисли, изреке, сентенце и афоризми расути су по свим његовим делима. То скупоцено духовно бисерје дотиче се коренитих питања људске судбине у оба света.

Збирка  Владичиних  мисли  и афоризама под насловом О Богу и о људима, по својој дубини и значају спада у ред сродних књига великих мислилаца и познавалаца људске душе: Монтења, Ла Рошфукоа и Блеза Паскала. Поред Боже Кнежевића, Јована Дучића, Иве Андрића, Владика Николај је најоригиналнији и најзначајнији српски мислилац и мудрац двадесетог века.

Умовање Светог Владике Николаја надахнуто је светоотачким богоумовањем и српским народним умотворинама. Бог и народ – то су за Владику Николаја две велике стварности. Безбожни мудраци, одсечени душом од Бога никада нису успели достићи дубину и висину мисли богоумних мислилаца. Људска мудрост је пред Богом лудост.

Мисли Светог Владике Николаја су надахнуте богомишљу и зато представљају бесцен благо наше духовности и културе. Деценијама и вековима у будућности живеће српски народ од тог непотрошивог блага расутог у делима Светог Владике.

Са делом богомудрога Владике Николаја Срби улазе на велика врата у светску културу. Како време буде одмицало, Владичино дело биваће све величанственије и народној души пријемчивије. Писаће се бројне студије и дисертације које ће све више означавати Владику као ретког и генијалног мудраца и мислиоца, чије ће стваралаштво бити инспирација и надахнуће за будућа поколења.

ПРОРОК

Владика Николај био је народни и православни пророк у правом и изворном смислу те речи и појма. Пророк у библијском смислу који поседује моћ да препознаје и чита нацрте Божје и разумева планове Божјег Промисла и да следујући од почетка до краја Божанску логику, извлачи закључке и људима указује пут. Није,  дакле,  пророк  само  онај  ко  предсказује догађаје у ближој и далекој будућности, већ онај ко поседује духовну снагу и вид да на свакој историјској раскрсници, сад и овде, укаже својим савременицима, треба ли скренути лево или десно, ићи напред, застати, или вратити се назад. Једном речју да буде духовни вожд. Такав духовни и народни вожд био је Владика Николај своме народу кроз цео живот. Својим писаним делима и усменим предањем и живим народним сећањем на њега и његов живот, биће и остаће кроз векове и векове поуздани стуб од огња који иде испред свог народа.

Својим пророчким духом и даром, пре и више од свих, уочи Балканских ратова за коначно ослобођење Србије,  Владика  је  са  поуздањем  Божјег  човека потврдио да је спас у борби. Отуд у својој беседи Оргија на гробљу, упућује мушки и спокојни позив своме поколењу: „Разумимо време у коме живимо. Свако време налаже различите дужности. Ако будемо мислили на дужности оних који ће живети хиљаду година после нас, нећемо испунити дужност овога времена и овога места, где нас је Провиђење ставило. Ако ми не испунимо своју дужност, неће ни наши потомци после хиљаду година моћи своју испунити”.

Владика Николај све бурне историјске догађаје свога времена преживљава испуњен свешћу да се испуњава једно пророчанство, и пита се: „Какво пророчанство? Пророчанство о крајњем тријумфу народне правде, пророчанство о васкрсу и слободи, и величини. Косово је дало зачетак томе пророчанству, зачетак и оправдање”.

Владика пророчким надахнућем препознаје у животу људи свету божанску логику и неумитне Божје законе. На једном месту пише овако: „Свако може бити пророк. Ономе који зло ради реци да ће зло проћи, а ономе који добро чини да ће бити награђен, па нећеш никад погрешити, јер је то вечни закон природе. Никада у историји није остало зло некажњено, нити добро ненаграђено”.

Владичина књига: Речи српском народу кроз тамнички  прозор, из логора Дахау, писана је библијским   надахнућем   древних   јеврејских пророка. Владика указује на последице грешности европске цивилизације и српског народа уколико је за њу везан. Пророчки вапије да се Европа и Срби врате Богу као једином пријатељу и спаситељу  људи. У књизи Речи о Свечовеку попут писца Апокалипсиса, престрављен визијама људског греха и Божјег гнева, Владика пророчки вапије:

„Господе Велики и Страшни, сви су Твоји путеви милост и истина. – Шта ћеш учинити са заслепљеним, заведеним, слаганим и похараним?

На то ће Господ:

Ако се ко сети имена Мога, сетићу се и Ја њега и спашћу га. Чекам да ко викне – и одазваћу се. Докле има викања на земљи, имаће и одјека на небу.

Ја сам Онај који је најближи свима и свему. Дајем се ономе ко Ме жели, повлачим се од онога ко Ме не познаје. Без Мене, свет је пухор пепела. И без Мене, људи су немоћнији од пухора”.

Ко има уши да чује и ум да разуме, све је речено у ових неколико навода, о судбини човека и света: о прошлости, садашњости и будућности. По старозаветној библијској речи: „Пропаст теби, од тебе Израиљу”.

НЕСЕБИЧНОСТ

Све што је Свети Владика Николај за време свога земнога века изговорио у својим славним беседама и написао у својим бесмртним делима, била је похвала Исусу Човекољупцу. Но, Владика је Господа Христа сведочио и својим животом. Пре свега, љубављу према својим ближњим. Ако би се ико у новијој историји живота наше цркве и нашег народа могао назвати човекољупцем – то је Владика Николај. Његова љубав била је несебична до саможртвовања.

Само једини Бог зна колико је сиромаха помогао, колико гладних нахранио, колико голих и босих оденуо и обуо, колико суза утро и уцвељених утешио. Све што је имао делио је са својим ближњим. Упокојио се као пуки сиромах. Од имовине остало је једно шарена тканица које су му послале жичке монахиње и једна пастирска шљивова свирала, такође поклон његових пријатеља из отаџбине.

Као епископ између два рата подигао је и организовао бројна сиротишта, домове за сиромашну и незбринуту децу: Битољ, Краљево, Горњи Милановац, Чачак, Крагујевац, Трстеник и др. У сиротиштима су збрињавана сиромашна деца муслимана, Цигана, Јевреја и других националности  и исповести.  Његов  владичански конак у Охриду, Битољу, Краљеву и Чачку, опседали су сиротиња и просјаци. Ниједна пружена рука није остала без пригодног дара и поклона. Навешћемо неколико дирљивих примера Владичине несебичности и љубави према знаним и незнаним.

Уочи Другог светског рата Владика је посетио Чачак. Служио је и проповедао у цркви и потом пошао у посету једном пријатељу. Изненада пред њега, на тротоару, испаде један просјак:

– Јеси ли ти Владика Николај? – скоро претећи упита.

– Ја сам, брате – одговори Владика благим гласом и срдачним осмехом, помало зачуђен и збуњен слободом и одлучношћу овог човека.

–  Ја  идем  бос.  Немам  ципела.  Хладно  ми  је,  и ноге ми се смрзавају од зиме – повика још одлучније просјак.

Владика се хитро маши руком за џеп, но просјак, ухвати Владичину руку, заустави је и одлучно рече:

– Не, нећу новац. Хоћу те твоје ципеле са ногу да ми даш.

Владика се без размишљања саже, одреши ципеле, изу их на улици и даде просјаку. Овај обу ципеле, журно пољуби Владику у руку и оде.

Један од пријатеља из Владичине пратње зачуђен овим Владичиним гестом рече:

– Владико, овај човек је позната градска луталица и пијаница. Он не заслужује такву жртву.

– Баш зато! Па ко ће му онда поклонити, ако ја нећу – узврати Владика. Потом сврати у оближњу радњу и купи опанке капичаре па их обу на ноге.

Дом Владике Николаја у Америци био је у правом смислу народна кућа. Свакодневно су ту долазили Владичини пријатељи и поштоваоци, познати и непознати, звани и незвани. Владика их је све срдачно дочекивао, гостио и испраћао лепом речју и скромним поклоном – иконицом, крстићем или књижицом. Одатле су слати пакети сиротињи у отаџбину. Владика је лично одабирао ствари и предмете, храну и лекове, паковао и писао адресе. Један Владичин пријатељ о тим данима записао је следеће:

„Маја месеца 1952. остао је Владика без најнужнијега. Изненада му пристиже чек на 30 долара. У његовој близини нађе се човек сиромах, који је живео као птица на грани. Владика га замоли да негде промени чек и када овај то учини Владика преполови новац. Половину даде сиромаху, а другу половину задржа за себе. Вероватно је са својим делом почастио госте“.

Ево  још  једног  примера  који  је забележила  сестра Нада Аџић, управитељица сиротишта Богдај у Битољу, потоња монахиња Ана:

„У манастиру Жичи, Владика је добио пакет од Мајке. Неко је отуда дошао и донео. Ја сам се хтела склонити, а Деда (тако су монаси и монахиње звали Владику) примети:

– Нека, остани да видимо шта нам шаље. –То је била ткана торбица.

– Вади дете! – рече ђаку, а он се измаче мало и ослони на астал левом руком, а десном се прекрсти и захвали Богу нешто за себе.

Ђак стаде распакивати  торбицу. Извади дебелу белу погачу и спусти на астал. Владика рече:

– То ћеш носити доле у кујну свима за вечеру. Флашу ракије носи за госте, а јабуке поделите: једну сестри Нади, једну теби, а остале ђацима.

Са дна торбе ђак извади две крупне крушке необичне величине.

– То је родила она пред нашом кућом, њу је калемио мој покојни брат, Јовин отац. Њих ћеш дати оцу игуману Жичком – рече Владика.

– Преосвећени, молим Вас, нешто Ви задржите. То вам шаље мајка за поздрав, узмите њој за љубав – скрушено рече сестра Нада.

– Могао бих задржати ову једну крушку, – узе је и пољуби и одмах спусти на сто. Маjку је много волео, али се монашки држао. Ипак додаде:

– То се она стара мучила и све спремила. Моја мајка је као чист тамјан пред Богом. Као свећа пред Богом – и заћута…

Затим се предомисли, узе ону крушку, метну је до прве и рече:

– Носите ову другу болесном игуману оцу Серафиму. Хајде носите све. И ништа не узе себи.”

Небројено много има оваквих примера, који живе у сећању Владичиних поштовалаца, који их причају и препричавају. За просјаке и сиромахе говорио је да их Бог шаље да се кроз  њих  спасавамо. Они  су средство  нашег  спасења.  У  сваком  од њих Христос сиротује и проси. То је најдирљивије  изразио у својој песми Христос говори праведницима на Страшном суду.

Владичина несебичност, милосрђе и дарежљивост били су пословични. Кроз  све  врлине  следио  је пример свог великог имењака, Светог Николаја Мирликијског, чије име је пожртвовано сведочио и са поносом носио и славио.