СВ. ВЛАДИКА НИКОЛАЈ

ВЕЛИКИ ЈУБИЛЕЈИ

Ове године, одлуком Светог Архијерејског Сабора и са благословом Епископа шабачког Господина Лаврентија, обележавамо трогодишњи јубилеј Светог Владике Николаја Српског:

140-годишњицу рођења (1881-2021)
65-годишњицу упокојења (1956-2021)
30-годишњицу преноса моштију (1991-2021)

ПРЕСЕЉЕЊЕ ДУШЕ ПРАВЕДНИКА

УПОКОЈЕЊЕ

У суботу 17. марта, Владика Николај је служио свету литургију у манастирском храму Светог Тихона Задонског у Саут Канану, и причестио се. Све је протекло у тихој молитвеној атмосфери. По обичају, после службе је свратио у монашку трпезарију на окрепљење. По сведочењу манастирског сабрата, руског монаха о. Атанасија, „Владика је приликом изласка, три пута рекао: Простите ми братије. Потом је отишао у своју келију“.

Сутрадан, на покладе, у недељу 18. марта 1956. године, рано у зору, склопио је Владика Николај своје уморне очи. Иако стар и физички оронуо, духом је био веома бодар. Желео је да и тога дана служи литургију. Литија за дочек чекала га је испред храма. Није се појавио на време. Сви су се забринули, јер никада ни једног секунда није закаснио, ни на безначајне састанке, а камоли на богослужење. Брижни монаси одмах су пошли у собу. Нашли су га простртог на поду са бројаницама у рукама и моли­тве­ни­ком поред себе. Тело је било још топло. Лекар који је убрзо дошао, конста­товао је смрт. Узрок смрти је био закречење артерија.

Вест о упокојењу Владике Николаја брзо се проширила Америком и стигла је у Србију. У Београду тог дана, зазвонила су сва звона београдских храмова истовремено. Туга је обавила српске манастире, монахе и монахиње, свештенство и народ, нарочито његове богомољце. Туга, али истовремено и радост. Сви су знали и душом осећали да је Србија добила још једног светитеља на небу.

По православном обичају руски монаси у манастиру Светог Тихона, обукли су Владику у нове свечане одежде и пренели у манастирски храм, где су непрестано читали молитве над његовим одром.

Сутрадан 19. марта почели су стизати Владичини пријатељи, делегације и представници националних и црквених удружења из целог света. Међу првима стигао је српски епископ Дионисије и са руским епископом Јованом одслужио прву заупокојену литургију. После богослужења, професори, монаси и ученици светотихонске богословије, опростили су се на потресан и дирљив начин од свога ректора и учитеља.

ПОМЕН У ЊУЈОРКУ

После тога колона аутомобила у пратњи Владичиног кивота, по снежној мећави, кренула је у Њујорк. Ковчег са Владичиним телом унет је у српски храм у Њујорку 20. марта у 12 сати. До увече, поред ковчега дефиловале су колоне Срба који су дошли да испрате Владику на последње земно путовање. Епископ Дионисије са свештенством служио је помен. На крају помена одржао је пригодно слово, у коме је истакао велике Владичине заслуге за Српску цркву и српски народ.

 Сутрадан, 21. марта, долази протестантски бискуп Скејф из Бафала да се поклони пред Владичином одром. Том приликом држи надахнуту проповед која је са пажњом саслушана, повремено прекидана болним уздасима и јецајима.

Истог дана стиже и руски митрополит Леонтије са тројицом руских епископа, свештеницима и црквеном хором и држе помен. Увече у просторијама црквеног дома, по старом српском домаћинском обичају, приређена је „даћа” – вечера за све госте. На вечери је говорио руски митрополит Леонтије и један српски свештеник.

У четвртак 22. марта ујутру, служена је заупокојена литургија, после које ковчег са Владичиним телом креће у Лакавану. Око српске цркве у овом граду, улице су пуне Срба који чекају да се поклоне своме духовном вођи. Дубока туга одражавала се на лицу и души сваког Србина. У цркви у Лакавани, непрекидно су вршене заупокојене службе и читане молитве крај одра.

ОПРОШТАЈ У ЧИКАГУ

У петак увече 23. марта, поворка креће у Чикаго. Тело Владичино било је изложено у српској цркви Христовог Васкрсења у суботу 24. марта од 9,30 до 4 сата поподне. Свету заупокојену литургију служио је руски епископ Дионисије са седам свештеника и два ђакона. Црква препуна народа. Сви у грчу плачу. Чују се уздаси и гласни јецаји. Руски владика држи посмртно слово у коме изражава захвалност за све што је Владика урадио за руску цркву у Америци.

Након тога, упечатљив говор одржао је свештеник Душан Шуклетовић на енглеском језику. У говору, поред осталог је рекао:

„Гледам, како над твојим скромним одром, уцвељена твоја духовна деца проливају горке сузе. Нека их, нека плачу! Нека им сузе оперу бол у души! Нека бар на тај начин сузе оперу огрешење, које га сви сносимо, које нас све притиска, за конац твога земаљског живота, кога си под туђим кровом дочекао. Прости, Свети Владико! Увек си са толико великодушности и разумевања праштао; прости и сад нама, који смо грешни и пред тобом и пред Богом! Ти си нам вазда праштао и за све се Богу молио.

Склопио си своје уморне очи, Свети Владико, далеко од твоје седмоврате Жиче, од твога плавог Охридског језера, где си своје молитве тихо приносио Творцу, са тамјаном и воштаницом. Склопио си их у овој великој пријатељској земљи, коју си много волео и поштовао, и где ћемо твоје заморено тело спустити на починак у сенци манастирског храма Светога Саве. Али, заветујемо се, кад једном сине слобода над твојом и нашом питомом Шумадијом, да ћемо понети твоје свете остатке и, са пуно љубави и пијетета, пренети преко океана и положити у твоме питомом Лелићу, поред вечног почивалишта твојих племенитих блаженоупокојених родитеља, да са њима будеш и на земљи као и на небу.

Слава ти и вечан помен, велики Архијереју наш!“

РАДОСТ И ЖАЛОСТ

На крају се, потресним речима окупљеном народу око Владичиног одра, обратио чикашки парох Душан Поповић:

„Данас, када смо као одбијене и вихором разнесене гране – од нашег српског стабла – разбацани по целом свету, доживесмо, да после све наше државне и националне трагедије, из своје средине испраћамо до вечног починка највећег савременог Духовног Оца српског народа и српске емиграције. Испраћамо путовођу на трновитом путу Христовом и Светосавском…

Све се живо српско данас развеселило и ожалостило. Развеселиле су се милионске легије Николајевске Небеске Србије; расплакале су се и ожалостиле живе српске масе у Отаџбини и туђини. Први се веселе због појачања, други се жалосте због губитка. Но, верујући да смо увек једно и преци наши на небесима и ми на земљи, туга наша за бесмртним Владиком треба и мора бити знатно ублажена.

У трагичној и несрећној нашој данашњици, мучеништво рода свога оплакао је и праведничким сузама оросио безброј пута честити старац. Али, на плачу се његовом никада није све завршавало. Даноноћно је бдио на коленима праведни Архијереј и молио се Преблагом Спаситељу за спасење народа свога и других нам братских народа…

Тужни српски зборе, сви смо без разлике свесни драгоценог губитка… Како из дана у дан будемо ишли у будућност, та ће нам се горка јава све јасније откривати пред очима. Опраштајући се у име Срба и Српкиња града Чикага и ближе околине, последњи пут, Свети Владико и духовни пастиру наш, поздрављамо Те тужна срца и сузних очију – поносе српски! Већ недељу дана оплакује Те и жали Србадија Твоја. И дубоко уздишући искрено се моли Свевишњем за покој Твоје племените душе…

Молимо Те, Владико свети, буди и од сада, као и до сада, наш искрени молитвеник пред Господом; за добро целог рода људског, за добро и напредак свих православних цркава и народа, а нарочито за Твој ојађени српски род, који си неизмерно волео и због кога си под старе дане многе муке претрпео…

Праштај Велики Владико и поздрављај све наше, на свом славном путу у велику Небеску Србију.“