СВ. ВЛАДИКА НИКОЛАЈ

ВЕЛИКИ ЈУБИЛЕЈИ

Ове године, одлуком Светог Архијерејског Сабора и са благословом Епископа шабачког Господина Лаврентија, обележавамо трогодишњи јубилеј Светог Владике Николаја Српског:

140-годишњицу рођења (1881-2021)
65-годишњицу упокојења (1956-2021)
30-годишњицу преноса моштију (1991-2021)

ПОВРАТАК У ОТАЏБИНУ
Пренос моштију

У пролеће 1991. године, уз велико заузимање епископа шабачко–ваљевског Лаврентија и Владичиног синовца Тиосава Велимировића, надлежне власти у Србији дале су сагласност за пренос „посмртних остатака”. Коначно, 3. маја 1991. године, ЈАТ-ов авион са кивотом светих моштију Владике Николаја, слетео је на Београдски аеро­дром. Дочекали су га највиши представници Српске цркве на челу са Српским Патријархом Павлом и мноштвом народа. Са аеродрома, у свечаној поворци, кивот је пренесен у храм Светога Саве на Врачару, где је на дочеку било око три хиљаде људи.

Слово на дочеку моштију у светосавском храму, у име Београда и Србије, изговорио је архимандрит Атанасије (Јевтић):

„Добро нам дошао, Свети Владико Николаје, на великомученички Врачар, где је и твој и наш духовни отац Свети Сава спаљен посмртно. Добро дошао у храм Светог Саве, који васкрсава из пепела спаљеног Савиног тела. Добро дошао да се овде придружиш Светом Сави и Светом новом Исповеднику српском Патријарху Варнави, који је такође мученички пострадао, отрован само зато што је веровао у крст са три прста и у слободу златну Небеске и Земаљске Србије…

Долазиш нам из Небеске Србије духом својим и телом својим да нас поведеш и да нам кажеш, да нас подсетиш, да ми нисмо народ „култа мртвих”… Јер, иако стално имамо посла са гробовима и крстовима, са костима и моштима, ми смо пре свега народ култа живих. Доказ си тога управо Ти, Свети Владико, и Свети Сава овде на Врачару. Затирали су непријатељи наши и тебе и њега, и физички и духовно, али сте васкрсли обојица, јер је народ ваш народ васкрсења. Ми смо народ који верује у крст и васкрсење, у живот вечни, а не у смрт; народ који верује у правду и истину, који живи добром а не злом; народ који живи и страда за крст часни и слободу златну, за њих радо умире али и васкрсава њима…“

Слово Патријарха Павла

Сутрадан је Патријарх Српски Павле служио у храму свечану архијерејску литургију са неколико епископа и уз присуство великог броја верника из Београда и Србије. Потом је у својој беседи говорио о Светом Владици Николају као великом Божјем сараднику и нагласио:

„Ми хришћани сматрамо и верујемо да је циљ људског живота достизање оног блаженога живота у непролазном Царству Небеском – каже Свети Василије Велики. Сви свети не само да су знали ту науку, него су је испуњавали својим животом, показали и нама, и до краја света ће показивати свима људима који је пут да се постигне тај циљ – блажени живот у непрола­зном Царству Небеском. Знали су по науци Светог Апостола Павла, да смо ми људи сарадници Божји, да имамо то високо звање и у делу одржавања свога живота и у делу свога спа­сења и у помоћи за спасење својих ближњих.

Свети Владика Николај је цео свој живот провео са свешћу да је сарадник Божји. И, заиста, све његово настојање, сав његов дар као књижевника, као философа, као проповедника, као светитеља био је у том циљу и у тој дужности. А Бог га је обдарио и даровао му сматрам не пет, него десет талената, а он их је умножио неуморним трудом и добио других десет.

Да захвалимо Господу што нам је дао свештенослужитеља, једног таквог беседника и изнад свега светог човека достојног да нас поведе путем правде, истине и љубави, да на тај начин будемо људи Божји, да увек припадамо народу Божјем, који је и у слободи и у ропству, и у срећи и у несрећи, знао да тим путем, путем Божјим иде и своју душу спасава.

Молитвама Светог Оца нашег Николаја, охридског и жичког, Пресвета Тројице, Боже наш, помилуј и спаси нас. Амин.“

 Након пола века у Светој Жичи

У спомен храму мошти су боравиле до 5. маја, а потом пренесене у манастир Жичу – седиште његове епархије, чију славу је Владика пронео широм целог хришћанског света. Ковчег са светим моштима, на коленима је дочекало неколико хиљада верника Шумадије и Поморавља.

Свечану беседу на дочеку моштију у овој светосавској и светониколајевској светињи одржао је Епископ жички Стефан, рекавши:

„Клањајући се земним остацима Владике Николаја, дођосмо да се надахнемо благодаћу његове надахнуте душе. Дођосмо да се огрејемо његовом топлом духовношћу, његовом дубоком вером, љубављу, јеванђелским примером његовог рада и живота, његовом науком и порукама. Бог нас је данас помиловао сусретом са његовим моштима, да се оснажимо лучама његових многобројних врлина. Стога нека је најпре Богу слава и хвала…

Упокојио се пре 36 година у руском манастиру Св. Тихона, у Пенсилванији, и био сахрањен у манастиру Светог Саве у Либертивилу.

Иако далеко у туђини свети Владика је својим осећањима и љубављу, мислима и идеалима, делима и напорима био више у Србији него у Америци.

Не знајући што чине, многи су били у заблуди због неистина и клевета против Владике Николаја. Изгонили су га читаво ово послератно време из наших цркава и школа, из наше културе и историје, библиотека, књижевности и уметности. И што је још најгоре и најтрагичније, прогласили су за издајника, њега – највећег Србина и мужа наше савремене историје. И поред тога нико и никада није могао да протера Владику Николаја из душа и срца српског народа, Српске православне цркве, културе и историје. Његовим доласком из дале Америке у Отаџбину испуњена је она реч највећег нашег песника: „Где је зрно клицу заметнуло, онде нека и плодом почива“.

За седам дана, док су свете мошти боравиле у манастиру Жичи, богомољни народ је даноноћно долазио да се пред њима са побожношћу поклони и да их целива.