СВ. ВЛАДИКА НИКОЛАЈ

glas-crkve-vladika-Nikolaj

Велики јубилеј

Ове године, одлуком Светог Архијерејског Сабора и са благословом Епископа шабачког Господина Лаврентија, обележавамо трогодишњи јубилеј Светог Владике Николаја Српског:

140-годишњицу рођења (1881-2021)
65-годишњицу упокојења (1956-2021)
30-годишњицу преноса моштију (1991-2021)

 Слово академика Матије Бећковића

  Припала ми је незаслужена част да на овај свети дан говорим у светом Лелићу. А шта да каже онај који зна да стоји изнад можда највећег беседника и проповедника од кад је српског језика? Како да ми се не мрзне језик у Лелићу, чије је име настало од лелека, народу који се куне костима и гробовима, чија се држава држи на светим моштима. Над костима које су мошти, над гробом који није гроб, над покојником живљим од свих нас? Како да ми се не одузима реч пред народом чије су клетве: Гроба ми очина! Гроба ми мајчина! Гроба ми владичина! Гроба ми кога нема, који ми је светији од свега што на свету има? Над моштима чијем се доласку весели свака сламка на сваком кућном крову. Свака травка на родној земљи, и гугутка у црквеноме торњу. И звоно и клепало и звонце на колевци и јагњету. И драча на Ловћену и талас на Охридском језеру, и срце у Србину.

Над гробом путником и изгнаником, који је поделио судбину небројених гробова који са свих континената још увек бацају прекорну сенку на своју Отаџбину. Још један последњи враћа се као први. Отишао је у синџирима, а вратио се са ореолом и на крилима. Вратио се да посвети земљу понижену мржњом и осрамоћену осветама.

Долази нам још један од фашистичких узника који је носио име домаћег издајника да на своју душу прими увреду нанету хиљадама српских војника палих за Краља и Отаџбину.

Дошао је Владика не само да покаже да је мука с Богом ратовати, већ да попуњава размаке и расколе на телу српскога народа. Да мири мртве са мртвима, и живе са живима. Да посведочи да се српска земља неће смирити док јој се не врати онолико костију са колико нас је задужила. Да обустави ратовања са покојнима, да мртве убројимо у мртве како би и нас неко бројао у живе.

А у туђини нам је још увек и гроб Краљев, и гроб председника владе и председника Српске академије наука и гроб највећег српског песника овог века. И незнани гробови њихових сапатника и мученика. Долази онај који зна да нам је од врховништва потребније духовништво. Долази да, како каже народна тужбалица, узме врућег Сунца од Истока и унесе у тамницу ледну кућу, и огреје рањенике и окрепи мученике.

Кажу да су приликом откопа у Либертвилу, на Владици Николају нађене ципеле подераних ђонова. Наши свеци су посмртно путовали и дерали опанке. То нас наводи на помисао да је епископ Николај и до сада овде долазио и обилазио своје отачаство, и јављао се онима којима је смео.

А тек је данас дочекала распета мученица Србија, да више ни Он не мора да се крије. И ми да му из свега срца и пуним гласом можемо рећи: Добро дошао!

Реч академика Николе Милошевића

 У своје време пружила ми се прилика да разговарам са једним врло старим и врло мудрим човеком, који није окаљао своје руке тешким мрачним временима. Упитао сам га како му је то успело. Он је на то рекао, а ја сам био сасвим млад човек: „Е мој синко знао сам ја, вода ће отећи а камење ће остати.”

У мрачним и мутним временима што су само делимице иза нас, мало је било људи којима је пошло за руком да се до ове мудрости вину. Најистакнутије место међу таквим људима заузима Владика Николај.

Две су највеће и најмутније воде протекле овим нашим тлом, а једна још увек тече, вода нацизма и вода комунизма. И ниједна од те две воде није захватила ни преварила Владику Николаја. Обе је он на време прозрео и на време упозорио своје сународнике о чему је заправо реч. Врло добро знамо како је Владика Николај одолео мутној нацистичкој води, и знамо какве је последице због тога сносио. Једнако добро знамо да су га са оне друге, али само привидно друге стране а у суштини исте, јер све су тоталитарне државе исте, потом окривили Њега који је робијао у злогласном логору Дахау, да је био ништа мање него, ратни злочинац.

Не треба се томе чудити. Јер ако је Христос наложио верницима: „Ко тебе каменом ти њега хлебом”, комунисти су обрнули ту Његову изреку у изреку: „Ко тебе хлебом ти њега каменом”. И каменом су се на Владику бацили. А Владика Николај који је прозрео суштинску истоветност ових двају система и доктрина није нашао за потребно, и био је потпуно у праву, да дође у једну земљу у коју је мутну воду нацизма наследила мутна вода комунизма.

Владика Николај на време је то прозрео, и понављам на време упозорио. И ако данас, овом, свечаном пригодом, ваља да се Владике присетимо, морамо знати да је он тамо где му ништа више није потребно. Његове мошти се овде враћају не зарад Њега самог, него, пре свега, зарад српског народа. Зато да српски народ присећајући се свог Владике коначно и сам до једног и последњег Србина разабере у чему је мутна вода и традиција паганска комунизма и да се те традиције једном и заувек одрекне…

Владика Николај је својевремено писао о Tри авети европске цивилизације што се над модерним човечанством надносе: Ниче, Дарвин и Маркс. Ни авет Ничеова, ни авет Дарвинова, не надносе се више над српским народом. Међутим, авет Карла Маркса још увек лебди над грађанима Србије. И ако ово данас свечано прослављамо и обележавамо мисао и дело Владике Николаја, онда би, ја мислим, то била најбоља и права прилика да то учинимо у име наде која је сигурно основана и која ће надамо се ускоро реализовати. Да ће та авет марксизма и комунизма коначно престати да се надвија над српским народом. И да ће и последња кап те мутне комунистичке воде коначно да отекне српском земљом.

Беседа Митрополита Амфилохија

 Владика Николај, дивни изданак предивног ваљевског краја, рођен у једној изузетној породици Велимировића овог „Божјег села“ Лелића. Дубоко сам уверен да оно што је до сада за српски народ значила Студеница, Грачаница, манастир Дечани, Морача, Богородица Љевишка, Крушедол, да од данас па убудуће Лелић и храм Светог оца Николаја Мирликијског и Светог оца Николаја Сверспског и православног биће једно ново такво средиште. Средиште и извориште духовности где ће се сабирати овај народ кроз будућа покољења. Уверен сам да ће то бити манастир и да ће то бити највеће одужење Светом Владици Николају.

Владика Николај који је овде одрастао, овде азбуку научио, на материном крилу, нахранио се духовности, ту поред Лелића у манастиру Ћелијама ту је основну школу завршио. И одатле је кренуо у свет. Овде је примио у себе изворни народни језик, додирнуо све дубине народне душе, којима се без прекида враћа. Не само што се тиче језика, него и што се тиче народне мудрости, прајављене кроз скаску, кроз причу, кроз песму, кроз пословицу, кроз народну поезију. Увек се изнова враћао ономе месту из кога је кренуо и оном језику и оној нарави коју је попримио овде у овом селу. И зато је тако велики и зато је толико универзалан што је открио оно што је свечовечно и што је универзално и што је вечно управо ту где се клицом заметнуо, ту где се родио и ту где је одрастао.

Тај Владика Николај који је толико дубоко био урастао у биће свог народа и живео за тај народ, истовремено је имао уз себе оно што имају сви прави истински људи. Имао је осећање за свечовечно. Сваки народ је био његов народ. Сваки човек је био његов човек. Пред сваким је осећао одговорност. Забележено је да је епископ Николај Велимировић, 1920. г. први хришћански епископ који је проповедао Јеванђеље црнцима у забаченим четвртима Њујорка. Нико се до тада још није усуђивао, црнцима, презреним и одбаченим, да проповеда. Владика Николај је отишао први и то је забележено у историји мисионарства хришћанског, на америчком континенту.

Дивно је слово Светог Владике Николаја. Кажу за Њега, иде он возом са неким од сељака, својих богомољаца, па га пита: „Је ли брате, ово што ја говорим, је ли то разумљиво теби“. А он каже: „Па Свети Владико, па тако… Ти кад говориш то је…“ А Владика ће њему: „Немој тако да ми говориш зато што сам владика, ти мени кажи онако искрено, по нашем, по домаћем, да ли је то добро?“ „Па знаш Владико кад би то било мало јасније, мало онако нама по сељачки, мени би то било још јасније.“ „Имаш право брате, потрудићу се од данас да тако говорим“.

Дивно и чудесно његово слово, и оно реторско. У првом периоду реторско а касније је као пшенично зрно. Чисто, јасно, оплемењено, у злато претопљено. И зато ће Његова реч, нарочито записана у Охридском Прологу, Његовим Омилијама, и друге Његове беседе, остати вечито надахнуће за све беседнике који буду говорили овом народу.

Владика Николај је велики богослов. Немамо ми Срби великих богослова. Ми се радије бавимо политиком, политикантством. То нам је некако при руци. Нама то иде. Немамо много умних људи. Морамо то признати. Морамо се исповедити пред Богом. Али један од тих умних људи, великих људи, великих богослова, тајновидаца, јесте владика Николај. Њему камен говори. Њему је камен проговорио. Њему је цвет проговорио. Њему је звезда отворила своје скривнице и своје тајне. Њему је језеро проговорило своју исконску истину сакривену и запретану. Није бића било које није њему говорило. А он је то златоусто посведочио свима нама, као нико пре, ни после њега.

Тај тајновидац, Боговидац и природовидац, јесте уистину Свечовек Николај, кога је изнедрила Катарина у Лелићу. Ово село га је изнедрило. Он је ево данас дошао овде међу нас да нам отвори очи, да нам очисти душу да просветли ум наш. Да нас врати јединству нашем. Оном вечном, непролазном. Да нас поучи оном нашем опредељењу које је светосавско, које је лазаревско. Које је николајевско опредељење. Без којега ми нисмо оно што смо били, што треба да будемо. Преко којега смо се ми убројали међу зреле народе васељене и на основу којега ћемо ми изаћи пред лице живога Бога и пред лице наших великих и умних вођа од Ћирила и Методија, Климента и Наума, Симеона и Саве до Светога Владике Николаја, Светога старца Јустина Ћелијског, и других знаних и незнаних који су остали верни Христу Богу, и који су његови сведоци у овом народу, докле он буде постојао на земљи. Нека је благословен овај дан, и нека је благословен овај свети сабор, и нека је благословен Владика Николај који долази у име Господње међу нас. Амин.

 

(Са ове три беседе завршавамо серију текстова којима смо, надамо се, на достојан начин са свима вама, обележили троструки јубилеј Светог Владике Николаја, назначен у поднаслову. На крају, подсетимо се Свечевих речи, упућених српском народу као Завет:

„Више бих волео да ме Господ избрише из Књиге Живота, него да ме неко поштује и слави, а да не држи ништа моје: Ни моју веру, ни моје речи ни моја дела!“)

glas-crkve-manastir-lelic