СВ. ВЛАДИКА НИКОЛАЈ

glas-crkve-nikolaj-decak

ВЕЛИКИ ЈУБИЛЕЈИ

Ове године, одлуком Светог Архијерејског Сабора и са благословом Епископа шабачког Господина Лаврентија, обележавамо трогодишњи јубилеј Светог Владике Николаја Српског:

140-годишњицу рођења (1881-2021)
65-годишњицу упокојења (1956-2021)
30-годишњицу преноса моштију (1991-2021)

Наредних дана објављиваћемо на нашем порталу пригодне текстове о поменутим догађајима из Свечева живота.

Рођење

Родитељи Владике Николаја били су српски честити сељаци из села Лелића, расутог северним падинама у подножју ваљевске планине Повлен. Отац Драгомир Велимировић (1857-1929)  и мајка Катарина, девојачко Филиповић (1860-1945) у браку су имали деветоро деце, седам синова и две кћери.

Никола (Владичино световно име) био је прво дете у родитеља. Рођен је на Туциндан 23. децембра 1880. године по старом или 4. јануара 1881. године по новом календару, (у 19. веку, разлика између старог и новог календара била је 12 дана). Друго дете по рођењу био је Стеван (1883–1907), потом Душан (1884–1915), па ћерка Николија (1887–1906), звали је Косана, вероватно именом са знамења (ову своју сестру Владика је нарочито волео и прве своје писане радове потписивао псеудонимом Косан у спомен њеног имена). Пето дете био је син Нинко (1889–1909), изузетно даровит; био најбољи ђак ваљевске Гимназије. Шесто дете била је кћерка Ангелина – Гина (1892–1906), седмо син Богосав (1895–1904), осмо Љубисав (1897–1915) и девето дете био је син Алекса (1900–1926). Осморо деце, браће и сестара Николиних, као што се види, поумирали су врло млади од разних болести.

Крштење

Никола је крштен у манастиру Ћелијама, који је тада био парохијска црква села Лелић. Васпитаван је у духу наше древне хришћанске православне вере и традиције. Велимировићи су били угледна српска патријархална задруга, која је имала више од четрдесеторо чељади.

Отац Драгомир, због среских послова, често одсуствовао од куће. Децу је подизала и васпитавала мајка Катарина – потоња монахиња Екатарина. Са осталим женама водила је малог Николу за ручицу у оближњи манастир на богослужење и причешће. Учила га да се прекрсти и како се Богу моли. Тих првих детињих дана поред топлога материног скута, Николај се доцније често сећао. Један такав догађај, описао је у својој аутобиографској молитвеној песми:

Молитва роба у тамници

Како су сјајне звезде твоје, Господе; како су разнобојне у савршеној слици, и како разнозвучне у савршеној музици. Гледао сам их у селу моме, држећи се скута материна, и у трепету од тајне шаптао: то су свете птице небесне. У том једна полете и паде, а мајка се прекрсти и викну:

– Спасај се, робе!

– Где је роб, нано?

– Може бити близу нас, дрхтавим гласом одговори мајка.

О, нано мила, погодила си: гле, онај који се држао скута твога, сад је роб. И који је с тобом гледао јато сјајних звезда, сада кроз тамничко окно види једну једину. За њу једну хватам се као за скут мајчин, и чујем глас њен. спасај се, робе!

Како да се спасем, питам је, кад спаситеља немам? И опет чујем глас: спасај се робе! Како да се спасем, кад кључа немам, питам и питам? И поново чујем глас: Спасај се, робе! Али моја звезда одмиче. Видим је тек пола. Притискујем главу уз решетку, да је још гледам. Мало, мало, па замаче; одлети света тица Божија, и остави мрак пред очима мојим, и заповест у ушима мојим: Спасај се, робе!

Господе Боже, матере моје, Створитељу звезда и људи, и сваке твари видне и невидне, буди ми Ти спаситељ мој. Ти, коме није потребно сунце да би видео у тами, ни кључ да би отворио тамницу, пошљи анђела Твојега, и избави ме као Петра. Ако ли је по мудрости Твојој, да ми се тело у тамници мучи, да би се душа очистила, буди Твоја воља а не моја.

Који би хтели спасти, не могу, а који би могли, неће. Ти си једини који и може и хоће, Господе Човекољупче, слава Теби.

Васпитање

Живот у српским патријархалним кућама и задругама у прошлости, личио је на манастирски и монашки поредак. Редовно се обављала молитва, држани су постови, поштовали се старији, редовно се похађала богослужења. Једном речју, у породици је владала узвишена богослужбена атмосфера. Један прекрасан опис заједничке задружне молитве, пронађен је у заоставштини Светог Владике Николаја:

„Ја сам рођен у једноме селу у дому од 45 чланова. Сваке суботе, када би био обављен посао преко седмице, скупљали смо се ми, да би се помолили Богу. Увече би мој деда, глава куће, сазвао молитву. Капеле у кући нисмо имали. Када је ружно време, молили смо се у кући, а кад је лепо време напољу, у дворишту. Звездано небо било нам је црквено кубе, месец права икона, мили деда свештеник. Он би изашао напред, стао пред нас и дубоко се поклонио и узимао кадионицу са жеравицом и тамјаном и окадио свакога од нас. Онда је почела тиха молитва, прекидана само, час по час, уздасима и побожним шапутањем. Крстили смо се и молили гледајући у земљу и уздижући погледе наше пут звезда. Молитва би се завршавала дубоким поклоном и гласним: Амин. Када ми данас пада на памет ова молитва, ја осећам више побожности, скрушености и мирноће душевне, него што сам осећао у свим великим и раскошним црквама света у Европи и Америци”.

Из овог кратког описа Владичиног, види се да дом Велимировића није био само кнежевска, него и духовно-свештена аристократија. Овај опис открива и родно место космичке молитвене распеваности писца Религије Његошеве, Молитава на језеру, Речи о Свечовеку, и многобројних молитвених и песничких узлета и усхита, расутих по његовом колосалном делу.