СВЕТЛИ ЛИКОВИ

Glas-Crkve-Pop-Luka-Lazarevic

ПОП ЛУКА ЛАЗАРЕВИЋ

Поп Лука Лазаревић (1774-1852) Лука је рођен 1774. године у Свилеуви, од оца Тодора и мајке Јевросиме, родом из Мишара. Школовао се у Аустрији, чиме се сврстао у малобројни круг писмених људи ондашње Србије. Кад се вратио кући, оженио се кћерком Максима Пејића из Забрдице, рукоположио се и добио за парохију Коцељеву и Љутице. У овом браку провео је седам година а онда је попадија умрла, изродивши Луки претходно два сина, Михаила и Кузмана. Већ првих дана устанка, Поп Лука је био међу устаницима. У фебруару 1804. године, учествовао је у боју на Свилеуви, где су Турци упали и почели пљачкати становништво. Устаници су, потпомогнути са 200 војника, које је послао Прота Матеја Ненадовић, пружили снажан отпор Турцима и присилили их да прихвате борбу. Из Свилеуве кренули су на Шабац и блокирали тврђаву на Сави у којој је била смештена турска војска. После више борби и окршаја, у априлу 1804. године, Турци су напустили утврђење и Савом побегли у Београд. Већ у овим првим борбама Лука се показао као велики јунак и вешт војник. Захваљујући томе, избио је у први ред старешина и постао вођа тамнавских и посавских устаника. Учествовао је у бројним биткама током целог Првог устанка под Карађорђем, који га је поставио за команданта и сматрао га десном руком западне српске војске. Нарочито се истакао у Боју на Мишару 1806. године, где је у двобоју тешко рањен. Турчин му је сабљом одсекао темену кост на глави „величине петодинарке“. Последице су биле трајне. Тако, кад би дисао, мождана опна би се подизала и спуштала. Пред крај живота, Лука се нашао у тешкој материјалној ситуацији и био је принуђен да узима новац на зајам под неповољним условима. Током Вучићеве буне, у августу 1842. године, ухваћен је, окован и бачен у шабачку тамницу. По свему судећи, у затвору је остао до промене династије, до које је дошло у јесен те године. Поновним доласком на власт династије Карађорђевића, Лука је постао члан Савета, највишег органа законодавне и правне власти. Била је то највећа функција коју је у животу имао. Због болести и старости, пензионисан је 23. јануара 1847. године. Био је омањег раста, црномањаст, коштуњав, хитар, ћутљив, жестоке нарави, жив, енергичан, уредан, оштар и правичан. Изнад свега храбар, мудар, речит и достојанствен. Према насилницима суров и неумољив, као Вожд Карађорђе, а према нејачи сажаљив и милостив. Енглески путописац Ендру Арчибалд Пејтон, на путу по Србији посетио је Шабац и видео попа Луку Лазаревића. У свом путопису: Србија 1643-1844, записао је задивљујуће сведочанство о Лукином чојству и јунаштву:

„…Диздар-ага ме испрати до капије и поздравивши ме отмено и учтиво, врати се у минијатурну тврђаву у којој живи готово сам. Животна прича овог човека је необична: Његова породица била је исечена на комаде за време страшних догађаја 1806. године;
тада још дечак, обрео се у српском логору. Пошто је био без заштитника, усвојио га је Лука Лазаревић, храбри Карађорђев командант и крстио га хришћанским именом Јован. Међутим, пошто су га Турци тражили после освајања Србије 1813. године, вратио се вери својих отаца. Вратили смо се затим у град, кад угледасмо тог истог Луку Лазаревића, сада трговца и градског саветника, како седи на вратима свога дућана. Имао је седамдесет година и тринаест рана на телу. У повратку упитах помоћника начелника, да ли су Лука и ага још увек пријатељи? „До дана данашњег“, рече он, „без обзира на различите религије, ага сматра Луку својим оцем, а Лука агу својим сином“. Онима који су живели у другим деловима Турске, ова прича вероватно изгледа врло необична“.

Према тврђењу његових биографа, поп Лука је имао 13 или 17 рана, а један куршум у телу однео је у гроб. После устаничке војне живео је у Шапцу. Редовно је долазио у Шабачку цркву и био врло поштован од свештенства и народа. Умро је 29. априла 1852. године. Уз достојан испраћај великог броја народа Подриња и Посавине, сахрањен је поред Шабачке цркве. За човека који је толико пута гледао смрти у очи и претурио преко главе бројне битке и мегдане, живео је дуго – непуних 80 година. Лукино јунаштво Филип Вишњић је опевао у неколико народних песама. Песник Јован Илић, професор Шабачке гимназије, написао је стихове, уклесане у мермерну плочу која је постављена на јужни зид Шабачке цркве изнад његовог гроба, који гласе:

Мушком мишцом, срцем витешкијем
У најгоре доба по Србина
Кад процвиље мало и велико
И Србија земља поносита
Крвавијем сузам прокапала
Роду своме послуживши вјерно

Овде лежи ЛАЗАРЕВИЋ ЛУКА
Штит Поцерја цвјет србских јунака
И посинак врла Карађорђа!
Проста земљо! којано Га скриваш
Својом те је откупио крвљу.