Угљевик је моја дубока емоција

Дугогодишњи уредник и оснивач издавачке куће Епархије шабачке „Глас Цркве“ у Шапцу, протођакон др Љубомир Ранковић, аутор је и приређивач бројних издања књига, брошура, текстова и фељтона у црквеној и световној штампи. Написао је шест капиталних монографија и преко двадесет књига и драма, на разне теме из хришћанске културе и црквеног живота. Оснивач је и уредник првог црквеног радија „Глас Цркве“ у словенском православном свету „од Цетиња до Владивостока“. Издања ове издавачке куће препознатљива су у нашој културној и књижевној јавности по изванредном одабиру аутора и тема, по неуобичајено високим тиражима за наше прилике, истовремено и по највишим стандардима техничко-графичке израде. Капитална издања ове издавачке куће овенчана су бројним наградама за Издавачки подухват, на међународним сајмовима књига у Београду и Новом Саду. Неколико књига ове угледне издавачке куће представљене су у Културном центру „Филип Вишњић“ у Угљевику. Недавно је представљена књига „Ево Човека“, модерни романсирани животопис Патријарха Павла. То је био повод, да са овим угледним аутором и издавачем урадимо пригодан разговор за наш лист.

 

Господине Ранковићу, разним поводима били сте гост у нашем месту. Какве утиске носите о Угљевику?

 

Приликом мог првог сусрета са Угљевиком, родила се љубав на први поглед. Љупка и и драга варошица, увек умивена и дотерана, складна и хармонична привукла ме и завела. Диван народ кога сам сусретао на улици, пун је ведрине, топлог погледа, благог осмеха и погледа… Плени добротом и срдачношћу. „…Људи сваком називају Бога, и сваком човеку руку дају… распитује се сусед за суседа, куда иде и како се зове… причају поверљиво свакоме своју бригу и муку и не гледају се са нечовечних висина, сви су рођачки расположени и срдачни…“ Семберија и цео источни део Републике Српске, засигурно, представљају у духовном и културном погледу најздравији део српског народа. Могло би се рећи да шири појас Подриња, са обе стране симбол-реке Дрине, чини носећи стуб и кичму српског народног бића у сваком позитивном смислу. Угљевик је моја дубока емоција и увек са радошћу њему долазим.

 

Као дугогодишњи уредник Гласа Цркве, аутор бројних текстова и књига, како коментаришете велику посвећеност и улагања општине Угљевик у културу, што, нажалост, није уобичајено у наше време, у коме је култура „девета рупа на свирали?“

 

Велика искушења са којим је суочен савремени свет и човек, последица су дубоке културне и духовне кризе која узнемирује сваког ко се озбиљно надноси над судбином човечанства. Без темељне духовне и културне обнове савремени човек неће превладати бројне невоље са којима је данас суочен. Нисам сигуран да људи, који одлучују о судбини света на макро и микро плану, поседују свест о томе.

На срећу, руководство општине Угљевик на челу са председником Господином Василијем Перићем, напредак и просперитет своје општине граде на духовним и културним темељима и прегнућима. Благотворну климу за такав подвиг на тим просторима ствара и наша црква са својим духовним человођом и архипастиром Господином Фотијем, који је Владика и песник, искусни духовник и угледни богослов, љубитељ књиге и културе. Истовремено, свештенство и монаштво зворничко-тузланске епархије, дорасло изазовима и захтевима времена, пожртвовано следује свога епископа у служењу Богу и Божјем народу.

Велика је Божја милост и благослов, што народни прваци у црквеним и државним пословима општине Угљевик и целог простора владичанства зворничко-тузланског, не доживљавају то првенство у части и власти, већ у подвигу и жртви за опште добро – по истинитој јеванђелској речи: „Ко хоће да буде први међу вама, нека свима буде слуга“ (Мт. 20, 27). Тог јеванђелског начела држали су се наши преци од Светог Саве и царске лозе Немањића кроз целу историју. Чак и у наше људоломно доба, које је обележено и великим духовним поломом, пред нашим очима указали су се свети и светли ликови добрих духовних пастира на челу нашег народа у Цркви Божјој, попут Светог Владике Николаја, Светог Старца Ћелијког Аве Јустина, Светог Патријарха Павла…

 

О једноме од поменутих – Патријарху Павлу, написали сте књигу „Ево Човека“. На недавној промоцији у плавој сали Културног центра Филип Вишњић у Угљевику представљена је Ваша књига. Код публике и читалаца, највише емоција покренуо је и покреће део књиге о Патријарховом односу према својој мајци. Као аутор и свештеник, како то објашњавате?

 

Бог и мајка су центар човековог живота. Свети Владика Николај написао је: „Мајка је биће најсличније Богу“. Онај који је Духом Светим изабран и предодређен да буде на челу наше Цркве, мајке српског народа, као дете у колевци, остао је без мајке. У једном разговору у студију радија Глас Цркве, поставио сам питање „Свецу који хода“, како се носи са том животном раном? Одговор је био потресан. Песник матија Бећковић, инспирисан тим узбудљивим пасажом интервјуа, написао је песму, која је најбољи одговор на Ваше питање:

 

МОЛИТВА

 

Отац ми је био грдна пијаница

Рано је преминуо

Мајка се преудала

Оставила ме у колевци

 

Али од кад се Богу молим

Мајка је прва у свакој мојој молитви

Молим се да може живети са собом.

 

Као вишедеценијски уредник и издавач бројних књига и часописа „Глас Цркве“, како оцењујете наше, недавно покренуте, новине „Угљевички гласник“?

 

Већ са првим бројевима овог листа, поставили сте високу мету. Лествицу квалитета у сваком погледу – уређивачким концептом, високим квалитетом стила и вештином новинарског израза у текстовима, модерним графичким дизајном, квалитеним пригодним фотографијама које илуструју вести и догађаје, врхунским квалитетом штампе и папира, подигли  сте лествицу „небу под облаке“. Умеће и подвиг свих трудбеника ове публикације, заслужују све честитке, дивљење и поштовање. Све је урађено и дотерано: Како царски ваља и требује! Овај лист је модел и узор модерне журналистике. Желим вам да истрајете у великом подухвату на добро и корист нашег народа, наше цркве и наше државе.

                                                                                            Разговор водио:

                                                                                            Младен Василић