Упокојио се у Господу

ПРОТА МАРКО ПАВЛОВИЋ

Рођен је у Драгињу 28. октобра 1936. године. Завршио је богословију и Богословски факултет у Београду. Рукоположен је 4. и 6. децембра 1959. До 14. априла 1966. служио у Шабачкој Каменици, потом, до 15. октобра 1968. у Накучанима, а до 12. септембра 1977. у Коцељеви. Од тада па до пензионисања 31. децембра 1999. године, био је парох у Шапцу. Биран је за члана Епархијског управног одбора, Епархијског савета, Патријаршијског савета и Црквеног суда у Шапцу. Од 1976. до 1985. године био је архијерејски намесник посавотамнавски а од 2003. до 2010. године, архијерејски заменик у Шапцу. За узоран свештенички живот у служби своме народу и велики допринос на пољу историографије, одликован је највишим одликовањем мирског свештенства – правом ношења напрсног крста. Дуго година био је стални члан и солиста хора „Свети Јован Богослов“ Шабачке цркве.

Прота Марко представља једну велику и светлу страницу славе, Владичанства шабачко-ваљевског и шабачког. Његов одлазак затворио је круг великог доба Христових пастира, које је нашој Цркви, у најтеже доба, дала знаменита Раковичка богословија, на чијем челу је стајао, као ректор и професор, архимандрит Јован Велимировић, синовац Светог Владике Николаја. Као што је некада цела једна генерација – Хиљаду и триста каплара, жртвовала своје животе за част и слободу отаџбине, тако су раковачки богослови жртвовали своју младост кренувши голготском стазом под тешким крстом служења своме народу, у недоба, кад су безбожници одбројавали последње дана вери и Цркви. Расути широм Југославије, Европе и света, одевени мантијом као одеждом понижења и подсмеха, достојанствено су, на својим плећима, пронели народну и црквену судбину кроз најбурнији период новије српске историје.

Раковички богослови, потом свештеници, најпре, на челу са својим ректором Владиком Јованом, потом са својим школским другом Владиком Лаврентијем, заорали су дубоку бразду на њиви Господњој и остварили непревазиђени узор истинских народних пастира у Епархији шабачко-ваљевској. Прота Марко, један од њих, био је савршени пример „Пастира доброг“ своме народу. Тих, ненаметљив, срдачан, предусретљив, пожртвован, духовно светао, образован и просвећен, узоран у свему – сведочио је Господа и себе, више животом него речима. Овај светосавски пастир и свештеник, није се разметао речима. Био је више писмен него усмен. Узоре за своје узвишено призвање тражио је у светој и светлој прошлости живота Цркве. Копао је по историјској грађи и архивима као печални рудар, трагајући за златним грумењем светлих и светих ликова историје свога народа. Притиснут бременом искушења међу живима, прибегавао је бекству међу санане покојнике и ту налазио утеху и мир.

Јуче, 24.септембра, у вечерњим сатима и физички се придружио својим прецима попут праоца Аврама „у лепој старости, препун година, стар и сит живота“, измирен са Богом, собом и светом. Са јучерашњим даном затворена је књига земнога века и историје живота, овог страственог историчара, хроничара и летописца. Његово име испод бројних историјских чланака, гарантовало је кредибилитет и сигурност историјских података. Респектован  је међу угледним историчарима у научним круговима и  истраживачима у овој области. Иза проте Марка остала је огромна архива и писана грађа коју је годинама марљиво прикупљао. На млађима је да продуже Протино дело у високој школи „Учитељице живота“.

Прота Марко написао је већи број историјских књига и сарађивао у бројним црквеним и световним листовима и часописима: Гласу Цркве, Гласнику СПЦ, Веснику, Православљу, Гласу Подриња, Шабачкој ревији, Напреду, Пољопривредним новинама

Свештени чин опела Проте Марка, биће служен у недељу 26. септембра у 15 сати у Шабачкој саборној цркви, а потом сахрана на новом гробљу на Летњиковцу.

Нека Господ подари рајско насеље Проти Марку, утеху његовој породици, а нашој Цркви достојних наследника, на прилику овог доброг свештеника и Божјег човека.