Из пастирске торбе бранковинског проте Владана

ЗНАК КРСТА

Нигде Михољско лето није као у Бранковини. Мирише на све стране зрело воће, шљиве, крушке, јабуке… Бере се и вуче кукуруз са њива. Набрекли амбари и каце. Ори се песма селом. Предвече, са ћувика, чује се песма момачка, и позиви на комишања.

Баш уочи Михољдана, Прота Владан Ковачевић, парох бранковински, зет бранковинске виле Десанке Максимовић, успрема нешто у порти. Кад ето ти Десанке. Обукла шарену сукњу и блузу, на глави стари сламни шешир, женска ташна о рамену. Брзо иде, оштро, само штрика. Види се да је љута.

– Помаже Бог, тетка Десо. Хоћете ли мало код нас, на кафу. Обрадоваће се твоја Пека – опрезним и деликатним гласом поздрави је и позва Прота.

– Слушај попе! – рече љутито – Онај твој црквењак Јелисав, нападе ме и изгрди на пасја кола. Треба да поучаваш овај народ и да га учиш лепом понашању.

– Није он, тетка Десо, црквењак. Он је црквени одборник. Али, није важно, реците, шта се десило, како Вас је наљутио?

– Идем одозго из Петровића и стадох да одберем коју купину на обали. Лепе и зреле. Мирише цео пут. Сиђох на богаз у њиву да одберем коју са доње стране. Кад ето ти Јелисава. Виче и круни све по списку. Ја се вратих. Кад угледа ко је, поче се извињавати и пренемагати. Те опрости, те извини, те нисам знао да сте Ви, те изгази ми народ усев… и тако редом… Слушај Јелисаве, није лепо да вичеш ни на кога, ма ко био, рекох љутито. Купина је сиротињско воће. Бог даје те расте у трњу и обалама, да и сиротиња има чиме оквасити грло… Али, не лези враже, ето ти његове Негосаве. Носи цегер, пошла да набере паприке и парадајз, у башти испод куће. Кад чу шта је било, окоми се на њега. Оштра и бистра Ужичанка, права мудрица. Грди, само сева… Срам те било, вели. Извините тетка Десо, нема он рђаву душу. Добар је к’о ’лебац, и поштен. Не би тај убрао туђу шљиву без питања, па макар црк’о од глади и жеђи. Али, не воли кад неко дира његово. Изгазе усев, жене из Грабовице и горе са Виса. Он по цео дан грди и виче. Ја кажем, пусти народ Јелисаве, какав си ти хришћанин, кад стално грдиш. Него шта да радим, жено, да их пустим да ми се попну на главу? Јелисаве, кад неког видиш, кажем му, окрени главу и одмахни руком, ако си хришћанин. То је пред Богом веће него да се прекрстиш и клањаш у цркви. Кажите му и Ви, тетка Десо, је ли тако?

Десанка приђе чесми да опере руке, црвене од купина. Обриса и крете кроз порту. Покуша Прота да је заустави, али не вреди.

– Идем у мој „апартман“ да нешто прочитам и напишем, па ћу свратити вечерас, кад пођем кући.

– Оде брзо и хитро, замаче у честар. Седи Прота увече пред кућом и пије сок од малина. Зачу се Десанка. Иде путем и прича сама са собом, ведро и раздрагано, цвркуће као птица. Прота скочи да отвори капију. Она му пружи пуну шаку зрелих дрењина.

– Само Бог на небу и песник на земљи знају, мој прото, шта се, и зашто, све око нас збива и догађа. У свему је Божји знак и Његов рукопис. Духовно ослепели и оглувели људи, нити виде, нити чују. А сваки догађај носи важну поруку. И онај данас са Јелисавом и Негосавом, има своју. Ми песници умемо да читамо знаке. Седи да чујеш. Баш је лепо и добро, да свештеник први чује.

Отвори ташну и извади свеску. Рашири је и преврте неколико листова, стави наочаре и поче читати:

ЗНАК КРСТА

 

Мој велики знак крста је, кад праштајући махнем руком.

Он ме везује за пријатеље и непријатеље, без њега бих остала сама под сунцем.

Он ме мири са небом; без њега би ми се душа претворила у велику помрчину мржње.

Њиме се крстим будећи се на горком узглављу љубави.

Њиме ћу се прекрстити на последњем прагу земље, и на првом степенику облака.

Хоће ли то бити доста за малу људску душу?

ДРУГАРИЦЕ

Вратио се Прота уморан из парохије и седи на клупи испод липа и ужива у лепоти порте. Припекла Божја звезда, све изгори. Речица скоро пресушила. У порти хладовина као у фрижидеру. Дивота у Бога. Десанка и Пека излазе из куће, пошле и оне у хладовину. У кући да се изгори од врућине. Кад угледа Проту, Десанка се обрадова.

– Е, одлично, оче Прото. Стално чекам прилику да ти покажем, мој „апартман“ горе у шуми, где се одмарам, читам и пишем. Хајде за мном.

Одвоји се од Пеке и журно крете у шуму изнад цркве. Прота зна сваку стопу у порти и шуми. Зна и то њено место. Обичан шумски пањ, и мала зараван око њега. Али се прави невешт. Иде за њом као радознало дете. Кад стигоше имају шта и видети. На пању се савила змија у колут, као шарено јастуче. Десанка се не уплаши. Напротив…

– Е другарице моја, данас си ти поранила. Стигла пре мене. Добро, добро, доста си се излежавала. Хајде, сад ти мало прошетај, да тетка Деса покаже Проти како ја ту седим и пишем. Хајде, хајде полако. Буди добра. Немој да се обрукамо пред гостом.

Десанка прича, и као бајаги прети змији прстом, као детету. Она подигла главу из средине колута, палаца језиком и слуша. Кад Десанка приђе, она се полако одмота и поче силазити са пања. Дугачка преко метар.

– Тако, тако, лепотице моја. Како ти је лепа и шарена хаљина. Лепша од моје. Хајде душо, хвала ти. Видиш како си добра и послушна. Видећемо се сутра опет. Опет ћу ти читати песме и причати приче…

Прота Владан стајаше и гледаше у чуду. Како је велика моћ песме и љубави.

Ех, што није на Евином месту била Десанка, помисли.

ПЕСМА НАД ПЕСМАМА

Овога се сви сећају. Сви су видели и чули. Има на хиљаде сведока.

Изнесоше Десанку из храма после опела. Уз певање духовних песама понеше кивот ка Десанкином брегу, у углу порте. Сив и прохладан фебруарски дан. Гнила земља утања испод ципела. Али нема блата. У крошњама столетних липа, ни лишћа ни ветра. Све мирно и спокојно, достојанствено ћути и тугује. Спустише кивот поред раке. Кад свештеници обавише помен, књижевник Добрица Ћосић иступи да каже реч опроштаја у име свих. Свечаном тишином бранковинске порте одјекују речи. У сред говора, као да неко размаче завесу на небу. Златножути сноп сунчеве светлости спусти се, изненада, на Десанкин брег. Утом, на оближње дрво слети јато птица и својом грајом прекидоше говор. Добрица скиде наочари и окрете се. Гледаше збуњено. Тако и присутни народ. Потраја неколико тренутака. Навуче се облак и одлетеше птице…

* * *

…Прота Владан одслужи сутрадан заупокојену литургију и право из цркве крете на Десанкин брег. Да упали свећу и кандило, да окади гроб и мало уреди венце и цвеће, кога је на хумки около било на гомиле… Подиже велики венац са средине гроба и трже се. На свежој хумки лежала је склупчана змија. Кад угледа Проту, лагано подиже главу… Као онда кад је разговарала са својом другарицом. Постоја мало, одмота се, испружи, и оде у шуму.

Прота гледаше за њом гануто и збуњено. Господе, како си диван у делима својим, шапуташе у себи. Сети се првих страница Библије и Божјег проклетства, које баци на прве људе и змију, због греха у Рају. И рече Бог змији: Ево мећем непријатељство између тебе и жене, између семена твога и семена њезинога… Оно ће ти на главу стајати а ти ћеш га за пету уједати… Чекај, ово није непријатељство између змије и жене, скоро наглас рече Прота. Напротив… Значи Библија није у праву? Божја реч се не поштује. Како то? Стаде сумњичаво вртети главом Прота. Држи букет каранфила и стоји укочено и збуњено, загледан у место где је лежала змија. Наједанпут се разведри и радосно подиже главу, спусти каранфиле и усправи се.

Десанка није жена. Она је песник. И више од тога. Она је песма!

Песма над песмама!